Витезови који се нису гурали у историју

„У седмогодишњим ратовима за слободу отаџбине, бранећи родну груду и отимајући је од непријатеља, погинуло је преко 2.500 ратника са Златибора. У самртном ропцу, разнесени бомбама, искидани бајонетима, опхрвани болестима, гладни на издисају, последње мисли упутили су отаџбини.

А шта је за сиромашне и часне ратаре и сточаре значила отаџбина? У тој речи саткане су све њихове мисли и жеље, стрепње и надања, радости и патње...

Отаџбина, то нису само цветни пропланци Чавловца и Торника, зелени гајеви Шљивовице и Криве Реке, бела стада на падинама Чиготе и Муртенице, свежа јутра и непоновљиви заласци сунца, брвнаре и девојачки вајати... Отаџбина су и она гола и убога златиборска брда, крајпуташи и гробља прадедова, тихи јецај брата на Виду, суза над мртвим другом на Кајмакчалану, комшија што ти поклања кору хлеба да преживиш Голготу, сироче испод Муртенице што једе млевену кочањку, старица што крај кандила моли Бога да јој врати унука, удовица што сваке ноћи натапа јастук сузама...

Две и по хиљаде јунака изгореше у огњу Куманова, Прилепа, Брегалнице, за слободу своје Србије положише животе на Дрини, Колубари, Кајмакчалану, страдаше у Албанској голготи, посејаше гробове на морском дну широм Средоземља, страдаше у заробљеничким логорима. Јефтин је некад био живот Србина...”

Овако надахнуто аутор вредне књиге „Године страдања и бола” Милисав Р. Ђенић, историчар с низом дела из повести златиборског краја, сумира те приче о страдањима Златибораца у Великом рату. Не дозволимо да у траву зарасту хумке, да потамне бели надгробни крстови, да увене цвеће на гробовима јунака који положише животе за слободу отаџбине, за понос и част свога народа, поручује Ђенић и подсећа:

„Не страдаше само ратници: гору судбину и још веће жртве доживео је народ, нејач, старци и жене током трогодишњег робовања под окупатором. Само у две пандемије, пегавог тифуса и шпанске грознице, у тешким мукама умрло је преко 2.000 оболелих. Кобне су биле и остале заразне болести. Да несрећа буде комплетна, стигоше две сушне и неродне године које направише помор, јер хлеб од кочањке, храстове коре и лескове ресе не утоли глад сиротиње, није могао заменити чак ни овсеницу. Окупатор је вешао и стрељао за најмању кривицу.”

Аутор напомиње да се ововремени Златиборци могу поносити својим прецима: 54 златиборска јунака сврсташе се у витешки ред, добише највише одликовање српског двора – Карађорђеву звезду са мачевима. На њиховим грудима засјало је 64 одликовања: 15 официрског реда, 11 војничких златних и 38 војничких сребрних. Поносно су их носили свесни да су заслужено стечена, јавним изјашњавањем ратника њихове јединице. Ниједан ужички срез није дао толико јунака, а ретки су били и у читавој Србији.

„Ови витезови су и после рата остајали часни људи. Достојни највећих ратних одликовања нису их новчили за државне положаје и разне привилегије. Нису се гурали у историју, напротив, историја је њих користила да њиховим именима обесмрти своје странице. Својим јуначким делима окитили су се венцима бесмртне славе који никад неће увенути, чији ће свежи мирис родољубља и патриотизма надахнути нова поколења”, пише Милисав Р. Ђенић у поговору своје књиге „Године страдања и бола”.