Узбрдо или низбрдо

Пријатно јутро са понеком капи кише водило ме је на место састанка одакле ћемо се превести до почетка планинарске стазе. Ово је био мој први излет са “Планинарима Северне Обале" (планинарским друштвом из Ванкувера у Британској Колумбији, у Канади).
На излет је пошло двадесетак планинара. Прво изненађење било је везано за њихове године. Сигурно две трећине групе били су између 50 и 65 година ( ја сам у другој половини 40-их) а званични вођа излета изгледао је далеко искуснији од свих учесника. Да би се сачувала околина и уштедела нека пара, организовали смо се тако да се на почетак планинарења довезе само онолико аутомобила колико је било потребно да се сви превеземо, а за повратак је планирано да свако да одређену суму новца возачу за бензин, и наравно води рачуна да му не испрља ауто прљавим патикама („обавезно понети резервну обућу и кесу за прљаву обућу“).

После непуног сата вожње по аутопуту, наставили смо прашњавим сеоским путем још 20-ак минута и паркирали се.

Вођа је укратко објаснио први део стазе, до планинског језера где је и пауза за ручак и пливање, по жељи. Питао је ко је добровољац да буде последњи – и закључио да сви остали иду између њега и последњег – нема издвајања. Облаци су се савим разбили, сунце се попело високо и сви смо једва чекали да се мало расхладимо у првим загрљајима шуме. Поменута “блага узбрдица” и није било тако блага и већ после целих пет минута, са око пет килограма терета у ранцу, искрено сам се постидела својих мисли како моји сапутници нису у кондицији и како имају доста година за овакве шетње. Изгледало је да им је свима лакше него мени. Била сам у средини групе и трудила се да пратим сваку стопу живахне пензионерке испред мене јер – закључила сам – сигурно из искуства зна како је најбоље скратити пут, где загазити.

(/slika2)Први део успона ходали смо по набацаном камењу пресахлог потока. По “стази” било је доста сувих и полеглих гранчица дрвећа, на неким местима палих стабала тако да смо морали или да их прескочимо или да се подвучемо испод. Зелено шипражје које је упорно тукло и гребало по ногама прекривало је добар део стазе. Ипак смо знали да смо на правом путу јер је сваких 30-50м био наранџасти круг утиснут у дрво. Свуда около било је витко дрвеце. Знам да у Канади расте око 10-ак врста јела, и не знам колико врста чемпреса, борова, смреке и другог дрвећа али молим да ми опросте стручњаци за шуме што нисам сигурна која од њихе је баш правила одличан хлад. Предпостављам да је разлика температуре у шуми и ван ње била можда и више од 5 степени. Било је доста усправног посушеног дрвећа сасвим обраслог у неку врсту маховине која се толико утопила у гране да је изгледала као живи део дрвећа. Видљивост је била као у рађање дана или касни сутон лети. На неким местима сунце је мало дубље пробијало па су нам требале и наочаре за сунце. Мирисало ми је на презреле купине. Касније сам научила да је то илузија мириса сунцем спаљених јелиних и борових иглица.

Уз велики напор пела сам се ка врху радосно ишчекујући спуштање. Врло кратко смо ходали по равном терену, тако да није било времена за уживање у амбијенту. Кад смо кренули доле, схватила сам да је пењање неупоредиво лакше. За ходање узбрдо требају снага и упорност која долазе сазнањем да се иде према циљу и да циљ доноси олакшање као награду. Истовремено имаш већу контролу и стабилност. Али кад пође низбрдо треба ти велика вештина да останеш на ногама, одржиш равнотежу, да не паднеш, а иако паднеш да се не повредиш...

У трену ми је кроз главу прошло мојих тринаест година у Канади и помислила сам како ова планинарска стаза невероватно личи на њих. Мало узбрдо, више и теже низбрдо и стварно најмање по равном ходала сам и грабила. Без путоказа. Људи око мене, ко дрвеће око описане стазе. Неки велики, одважни и у исто време ме не примећују али ипак ми дају хладовину на том путу. Доста малих и мањих а оно најмање шипражје ме је највише гребало и сметало ми. Нисам се обазирала – ишла сам по животном путу као и овде по једној канадској шуми једног топлог канадског лета.

Желела сам да ово планинарење завршим „у комаду“, да се не повредим, да бих могла да радим. Истовремно сам осећала велико задовољство да ипак имам контролу над сопственим корацима. А када смо стигли до језера....било је бајковито – окружено високим планинским врховима напола прекривеним снегом. Нетакнута природа. Вредело је сваког тренутка страха и капи зноја. Повратак ка аутомобилу је био врло сличан путу којим смо дошли. Пред крај пута – после вишечасовног ходања, кад више не осећаш да ли те боле бутине или стопала или сваки мишић сваког дела тела, почнеш да ходаш по инерцији и свеједно ти је да ли је узбрдо или низбдо јер – у једно си сигуран, без обзира на болове и успон или пад терена – кад тад ћеш завршити данашње планинарење…

Следећег викенда је нова стаза на програму. Ко жели, може са мном…