Изложба посвећена дрвету и роману „Доротеј” у Јеврејском културном центру

Изложба Мирјане Драгић Лехнер, сликарке, чланице УЛУПДС-а, под називом „Година дрвета и портрети ликова и сцене из романа ‘Доротеј’ Добрила Ненадића” отворена је вечерас у Јеврејском културном центру, Јеврејска 16 у Београду.

„Како је више него икад потребно бринути о екологији посветила  сам ову изложбу јеврејској Новој години дрвета  познатој као Тубишват. Када се сади ново дрвеће”, каже уметница изузетних акварела и графика.

Необичност је да је истовремено посвећена и роману „Доротеј” Добрила Ненадића (1940‒2019) чији је насловни јунак романа страсни љубитељ природе као и Мирјана Лехнер Драгић. Уз то најчитанији српски роман продат у 300.000 примерака.

На изложби, која ће трајати до деветог фебруара су представљена 24 рада у разним техникама.

„Све на овој помало необичној изложби квалификује Мирјану Лехнер као врхунског графичара. Њени цртежи пером у којима се арабескне линије пањева на крају пројављују као парадигма борбе дрвета да остане укорењено, снажни су и упечатљиви, и представљају одраз дубоке унутрашње теме ауторке као Јеврејке која је и сама преживела Холокауст”, наводи др Чедомила Маринковић и додаје:

„И док су портрети рађени оловком филигрански прецизни и психолошки снажни, сцене су нежне, рађене акварелом. Све је у њима ведро, лако и прозрачно, као у књигама за децу и у небројеним илустрацијама, муралима са Лепенског вира и сценографијама које је сликарка током своје дуге каријере илустратора у земљи и иностранству урадила.”

Изложба је први пут постављена у Ариљу у оквиру пројекта „Добрилови дани”, у галерији Градске библиотеке Ариље.

Мирјана Лехнер, рођена у 1936. у Београду. Академију примењених уметности, Графички одсек, завршила је 1963. у класи професора Михајла Петрова. Сарађивала је са бројним издавачким и новинским кућама. Члан је УЛУПУДС-а од 1970. Добитник је награде за животно дело овог удружења – за стваралаштво дуго више од пола века. До сада је имала 55 самосталних изложби, а учествовала је и на бројним групним изложбама и ликовним колонијама у земљи и иностранству. (Израел, Грчка, Француска , Бугарска…).

Сусрет два мајстора пера на Рзаву

Мирјана Лехнер  и Добрило Ненадић су се упознали у Ариљу, живописном градићу у западној Србији у којој је Мирјана, проводила лета код тетке. Осим по малинама, Ариље је познато и по својој нетакнутој природи и Рзаву, најчистијој реци, са фонетски најизазовнијим именом.

Испоставиће се деценијама касније, да су се, тако, два мајстора пера, срела на том необичном месту једног летњег дана. Мирјана је на Рзаву цртала пањ, не обазирући се на све што се око ње дешавало, а о чему је Добрило оставио веома леп литерарни запис. Тако је рођено једно пријатељство чије домете, ни они сами, тада, нису могли да наслуте.

Када је, међу првима, још у рукопису прочитала роман „Доротеј”, Мирјана Лехнер је пожелела да ликове из романа, на себи својствен, сликарски начин, оживи. Врсни графичар и изванредни илустратор, Мирјана се нашла пред изазовом да Добрилове речи преточи у ликове и сцене. И, као некада Микеланђело, и она се бацила у потрагу за стварним ликовима као инспирацијом за портрете из романа, проницљивим оком посматрајући људе око себе, на улици, пијаци и аутобусу, трагајући за јединственим комбинацијама црта психолошки комплексних ликова Доротеја и Јелене али и Димитрија и Дадаре...

Пронашла их је користећи исту полифону структуру као што је и нарација у роману: комбинацијом ликова које је видела, којих се сећала и које је замислила. Тако је и данас, упркос томе што је роман почетком седамдесетих година прошлог века екранизован, немогуће размишљати о роману „Доротеј” изван мајсторских портрета његових главних јунака које је оживела Мирјана Лехнер.

Стога роман „Доротеј”, Мирјана Лехнер, и природа Ариља, остају заувек овековечени и испреплетани, одражавајући једну универзалну наду: да неће нестати под налетима све већег немара према земљи која нам је – а тога се треба стално подсећати – остављена само на чување.

др Чедомила Маринковић