Где су границе љубави

Југословенског драмског позоришта у Београду. Адаптацију истоименог дела Маргерит Јурсенар потписује Марија Веласко, рођена у Шпанији, ауторка десетак позоришних комада и добитница бројних значајних књижевних и театарских награда. Редитељка представе „Ватре” је Карма Портачели, једна од водећих европских редитељки и уметничка директорка Националног театра из Барселоне.

Представа „Ватре” урађена је у копродукцији ЈДП-а и Националног театра Каталоније из Барселоне, као део ширег европског пројекта „Катастрофа” у организацији Уније театара Европе. У представи играју и Слобода Мићаловић, Наташа Тапушковић, Никола Ракочевић, Ива Манојловић, Дамјан Кецојевић и неколико глумаца из Националног театра из Барселоне. Сценографи су Марија де ла Камара и Габријел Паре Лескано, костимограф Марија Марковић Милојев, аутор оригиналне музике Ђорди Куљет…

Адаптација дела „Ватре” је театарска верзија којој је дело Маргерит Јурсенар само мотив, са многим референцама на 21. век, новим паралелама између идеала љубави и митологије. Какво вам је ово уметничко искуство?

Роман „Ватре” је ода универзалним питањима људског рода кроз грчке богове и њихове рођаке, јунаке и наследнике. Маргерит Јурсенар се кроз осећања безнађа, обмане, избора или опсесије, злочина или спаса, рата и васкрснућа бави љубављу жене према мушкарцу, испитујући колико је кроз друштво које нас меље и гази трансцендентални смисао сусрета са другим отишао дођавола, а да без њега чак и љубав и секс постају само онанија. Марија Веласко као драматург конкретно и брутално тачно ставља грчке јунаке у конкретне ситуације, они оживљавају и дишу као данашње жене и мушкарци. Они се питају шта је љубав. Каква је то ватра? Изазвана? Најслађа или најгорча?! Да ли се љубав може спречити? Колико љубав крши успостављена правила? Да ли се може бити заљубљен и сачувати се истовремено?

Како је, заправо, текао процес рада на представи „Ватре” и сарадња са редитељком Кармом Портачели?

Кроз трагање и постављање питања шта је то љубав. На овом процесу трагамо заправо за нама самима и откривањем ко смо заправо ми? Камо среће да имамо храбрости да будемо сами, своји и смелости да ризикујемо да будемо своји са другим. Сарадња са екипом из Барселоне је дивна управо на овом универзалном нивоу, истих питања и исте потребе за истраживањем. Сам одабир текста и теме био је почетак разумевања и велике радости. Карма Портачели нас је водила све време тако да пронађемо свој „паркур”. Процес таквог трагања враћа нас основи нашег система глуме. Окрепљујући је такав начин рада за глумца. А када три језика, каталонски, енглески и српски постану један, радост процеса је неизрецива. Толико се добро разумемо да се више не сећам на ком језику говоримо, имамо сопствене језичке кованице. Зато су копродукције лековите и врло важне.

Један циклус проба имали сте и у Шпанији. У каквим условима сте радили са колегама у Националном театру Каталоније?

Да, имали смо пробе са колегама из Барселоне који глуме у представи. То је прелепо и велико театарско здање са великом сценом од 900 места, и са још две средње и неколико великих студија за пробе. Услови су заиста добри. Они нису репертоарско позориште, па је тако све подређено представи на којој се тренутно ради, али суров је тај однос према уметничком делу. Срећнија сам што овде чувамо представе, и што се оне обликују временом и мењају се како се и публика мења, тачније расте.

Међу митским јунацима којима се бавите у представи, ваш фокус је на Федри, односно Магдалени. Какав је у овом случају ваш глумачки задатак?

Федра је жена „чудне” генетике и породичног стабла. Њена мајка је   Пасифаја, чије се име дословно преводи: она која све обасјава, али је, ипак, после првог брака започела везу са биком и родила чудовиште – Минотаура. Кћерка великог Миноса, Федра, постаје жена Тезеја, краља Атине, која се заљубљује у свог посинка Хиполита и као таква постаје велика инспирација писцима. Ми се питамо зашто Федра није могла да буде неодлучна буржујка која се само досађује, када је за то имала све услове и мужевљеву златну картицу?! Да ли је практичан начин живота довољан за срећу? Да ли грех настаје из досаде? Где су границе љубави и колико је она свесна своје наде коју носи као губу. Колико прихвата и себе и своју грешку? Да ли је прихватање себе једини смисао и зашто тежимо ка нечему што би требало да избегавамо! Федрина љубав је парабола данашње жене изгубљене у вољењу – пожељности какву друштво од нас очекује? Колико се дајемо и губимо у тој предаји за коју нас је друштво научило да је мушко-женска конвенционална љубав. Федра пева своју химну љубави! Марија Магдалена на супротној страни као проглашена грешница, која је лутала и живела бескрајну белу ноћ упознавши много мушкараца, прочишћена и крштена Исусовом руком, а затим рехабилитована скоро од хришћанске цркве и проглашена за светицу, учи нас да не можемо чекати вечни живот да бисмо били они који желимо бити. Да је Бог чиста љубав, безусловна, иманентна, абнормална. Марија нам дарује истину да се људска бића могу волети само ако се поштује њихова беда и њихова несрећа. Сви смо од истог праха створени…

Коју лепоту глумачког трагања су вам донеле ове јунакиње, будући да иза себе имате и те како занимљиво уметничко искуство?

Марија Магдалена као гностик је лековита у данашњем тумачењу религије и поимања како да се сачувамо и заштитимо од загађених мисли и реторике, пропаганде, глупости, незнања и бахатости којима смо окружени. И Федра и Марија су ме натерале да навучем на себе још дебљу кожу посматрача и да разумем сву гордост данашњег друштва. Као глумици су ми донеле лепезу новог израза, поготово Федра. Њене истине у телу крхке жене, која високим потпетицама корача по наизглед несавладивој сценској подлози, али…