ПРОЛИВАЊЕ КРВИ

У минулу суботу неколико таблоида, али и „Борба” (коју још не потписује најављени нови директор и главни уредник), на првој страни, објавили су причу о случају Ивице Ловрића, из Голубинаца код Старе Пазове, коме у Шибенику, где је био на летовању, наводно, није омогућено да да крв зато што је Србин. „Правда” је ову информацију опремила наднасловом, насловом и поднасловом, овако: „Скандал у Шибенику, Ивици Ловрићу одбили крв зато што је Србин!”. „Докторски фашизам у Хрватској. Иако је задовољавала све критеријуме, драгоцена течност овог вишеструког даваоца није била подобна!”. У „Борби” је то овако гласило: „Хрватски лекари одбили српског донатора, крв националне боје”. Овај лист се позива на портал, како пише, ,, javno.hr ” (мада је адреса www.javno.com/хр/hrvatska), а таблоидима извор, изгледа, само смета.

Па ни „Борби” није баш најнеопходнији. Јер, кад погледате шта тамо (на порталу) пише а како је то препричано у „Борби”, испада да...

Уосталом, ево шта пише „Борба”: Лекарка му је рекла „да му не може узети крв, питајући га како би сутра било особи којој ту крв требају дати и кажу јој да је српска. Ловрић је болницу напустио шокиран...”

А Ловрић (мада се на порталу он зове Станиша Бељин) у тексту који потписује, казује: ,, ... кад је лијечница чула да сам из Србије, рекла је како не постоји начин да странац дарује крв:„Због тогашто сте ви Србин, немојте погрешно схватити, али не постоји начин да се да крв овдје, јер постоји могућност, ако нетко сазна да је добио крв од неког другог држављанина, као у овом случају из Србије, да се неће осјећати угодно и може се жалити или можда направити некакав велики проблем због тога. Схваћам ја ваше добре и хумане намјере, то је у реду и то је јако похвално, али чини ми се да не би било добро то да сад направимо, рекла ми је докторица, свјесна да сам редовни добровољни дариватељ крви, да сам здрав и да најнормалније удовољавам свим увјетима. (...). Но, не замјерам ја никоме, искрено (…) нити сам се осјетио повријеђеним, напротив, разумио сам њихове законе”.

Жељко Бирић, директор болнице у Шибенику, према писању „Правде”, али и осталих гласила, изјавио је да по закону („нажалост, тако је како је...”) не би могла бити дата крв било којег странца, „па макар фалило домаће крви”. Такав је закон.

Изјаву Бирићеву наводе сви, али наслови му не верују. Наслови и наднаслови и поднаслови. А ко ће да чита цео текст? Све се мање чита а све више гледа.

Мало кога занима да провери на сајту шта заиста пише. Па, на пример, и ово: ,,... Желим све најбоље тој сестри и лијечници које су, понављам, биле врло коректне и љубазне, с пуно професионализма. Осјетио сам да им није било лако рећи ми да ме морају одбити, али морале су, осјетио сам у њима велику нелагоду па им није драго што је ситуација таква каква је”.

Тако говори добар, светски човек, обичан човек, човек, а на сајту „Преса” читаоци овако коментаришу коментар Љиљане Кнежевић „Крв није вода” (где она поводом овог случаја казује: „Мржња је тако јака да не желе чак ни крв добровољног даваоца из Србије”):

,,... врло је незрело од Вас да генерализујете мржњу осталих народа према Србима, јер то просто није тачно. У мом граду Новом Пазару живи око 20 процената Срба и сви живимо нормално без мржње. (...) И у овом случају у Хрватској је индивидуалан случај, и зашто му давати толико значаја?”.

Под насловом: „Рватско-кметски отпад” један пише: „Рвати или балкански кметови и паори су мала, прљава и затуцана колонија генетски болесних фашиста. Од рођења их уче да буду фашисти и да се сећају њихових славних усташа који су ходали иза немачких дивизија и клали децу и нејаке”. (...)

А други:

„Ивица Ловрић је Србин вероватно католичке вероисповести, частан и добронамеран човек, који очигледно није упознат са наведеним помало чудним хрватским законом и све што се догодило примио је веома тешко. Мада, да подсетим, сви закони се доносе да би се регулисала нека проблематична област. Ко зна са каквим су се малверзацијама сусрели законодавци кад су морали на такав начин да регулишу то питање”.

А трећи: ,,... јао доста више с тим мржњама... досадни сте, има нас и нормалних, ја сам из Хрватске, студирам у БГД-у и исто сам тако покушала дати крв и рекли су ми како страни држављани не могу дати крв... и шта сад?”. 

И следећи:

„Не лажи. Ја радим као медицинска сестра у једном дому здравља и у Србији није забрањено узимање крви било ком човеку небитно одакле он долази …”.

Не будем лењ, па позовем Гордану Антуљесков, сарадницу за односе са јавношћу Института за трансфузију крви Србије која ми је све лепо објаснила и штета што овде нема места за све детаље. Али, у основи, испада да је, у Србији, лекар тај који одлучује да ли ће од неког узети крв (тако и у Хрватској), као и да се не узима крв од страних држављана који су у пролазу. Значи, туриста. Па тако је и у Хрватској.

Тема је деликатна, рекла ми је Гордана. Али, ко би да мрзи, не може му нико ништа.