Обележена годишњица смрти Алексе Шантића

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије служио је помен на гробу великог српског песника Алексе Шантића, који се упокојио другог фебруара 1924. године, саопштила је Епархија захумско-херцеговачка. Помену су присуствовали свештеници Мостарског намесништва, представници Српског просветног и културног друштва „Просвјета” и Српског певачког и културно-уметничког друштва „Гусле“ из Мостара.

Алекса Шантић је један од најпознатијих песника новије српске лирике, аутора антологијских песама „Остајте овдје”, „Емина”, „Вече на шкољу”, рођен је 1868. године у Мостару, где је провео већи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар.

Стварао је на размеђу два века и више него други песници свог времена повезивао идејне и песничке патње XIX и XX века. У његовом песничком стасавању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио.

Своју песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је, како су неки умели да кажу, на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

У неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет: „Остајте овде”, „Хљеб”. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа „Ми знамо судбу”.

Шантић је био један од оснивача културног листа „Зора” као и председник Српског Певачког Друштва „Гусле”. Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем...

Шантић је умро 2. фебруара 1924. године, а сахрањен је на православном гробљу Бјелушине у Мостару. Умро је од тада неизљечиве болести – туберколозе.

Када се сазнало за његову смрт, реке људи сливале су се ка Ћоровића кући, где је Шантић код сестре Персе провео задње дане живота. Долазили су да би се поклонили свом песнику и изјавили саучешће породици.

Због пристизања великог броја људи Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом (данашње Народно позориште Мостар).

Мостар је, забележили су хроничари тог времена, био завијен у црно.
„На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у једну црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвијељене мајке за изгубљеним сином”, записано је у књизи Јосипа Лешића „Роман о пјеснику”, која описује Мостар на дан сахране Алексе Шантића.