Муке пушача у Лондону

Половином седамдесетих година, доцент Абдулах Коњиција (1929–2004), лекар на одељењу за плућне болести у Сарајеву, добио је једномесечну државну стипендију да посети универзитетску клинику у Лондону. Након повратка с тог стручног усавршавања причао ми је о невољи која га је тамо снашла.

„Мој први радни дан почео је у пола осам сати ујутро. Ушао сам у велику просторију, заједно с двадесетак лекара тог одељења, у којој се одржавају јутарњи састанци. Сео сам за огроман овални сто старинске израде и док смо чекали да почне рад, по свом обичају који сам годинама упражњавао на јутарњим састанцима лекара на нашој клиници, извадио сам кутију у којој су цигарете, упаљач и специјална мала пепељара.

Извадим цигарету и запалим је. У том моменту све главе се окрену према мени и гледају ме као да сам се унередио. Брзо угасим цигарету и од тог момента крену моје невиђене патње. Ујутру, чим устанем, запалим уобичајену цигарету, али док стигнем на посао прође дуже од сата и пуши ми се; свакодневно, од своје осамнаесте, попушим најмање 25 цигарета, а кад имам лош дан попушим више од 30.

Шта да радим, живот ми је поремећен. Кад год могу побегнем у ве-це и тамо на брзину повучем неколико димова. Тако сам се патио четири седмице, не само радним данима, него често и викендом. Суботом су одржавани разни састанци, од припрема и проба усмених саопштења за стручна предавања или конгресе до приказа нејасних случајева које су вршили лекари примарне заштите здравствених јединица које су у саставу клинике. Ниједан лекар у тој болници није био пушач, пушиле су само две медицинске сестре – али не у болници, као и неколико возача санитетских аутомобила и пар чистача. Да је моја посета трајала дуже, веруј ми да бих пушење морао да оставим, јер тако не могу живети.”

Др Коњиција је преминуо пре десет година, од карцинома плућа. То сам сазнао ових дана, кад сам на интернету наишао на осећајну и духовиту забелешку коју је написао песник, његов комшија и имењак Абдулах Сидран. Сетио сам се искрених речи о тегобама пушача у средини која је тих година имала сасвим другачији поглед од нашег на пушење дувана. Жао ми што мој колега није добио шестомесечну стипендију, оставио би дуван и живео дуже. Прича доктора Коњиције је опомена свима да не почињу пушити или, ако су пушачи, да дуван оставе.

Академик Рајко Игић,
оснивач покрета студената медицине у бившој Југославији „Дан непушења 31. јануар”