Ново одело за сведока Глишићеве „Главе шећера”

Владимирци – Дух 19. века осећа се и данас у централној вароши Посавотамнаве, у Владимирцима, месту по којем и општина смештена на двадесетак километара од Шапца носи име. Чува га конак, најстарија зграда у овом крају, некадашњи дом среског начелства, подигнут 1851. године. Ово здање данас је симбол владимирачке општине. Оно је на статус споменика културе чекало више од столећа, а за национално културно добро проглашено је седамдесетих година прошлог века.

С обзиром на то да има такав статус (споменика културе), нужна је континуирана брига о њему. Из тог разлога недавно су започети радови на његовој реконструкцији. У току је адаптација крова здања у којем су смештене Библиотека „Диша Атић” и просторије локалне самоуправе.

Већи део средстава за обнову конака обезбедило је Министарство културе Републике Србије, у оквиру конкурса „Градови у фокусу”, а део средстава обезбеђен је из општинског буџета. Издаци за реконструкцију су око девет милиона динара. Предвиђено је да се радови обављају у неколико фаза. Општина Владимирци нема довољно средстава за наставак обнове, па ће се и ове године, за адаптацију унутрашњих просторија, замену инсталација и обнову фасаде зграде обратити за помоћ ресорног министарства.

– Зграда конака је наш понос. По њој се Владимирци, па и читава Посавотамнава, и познају и препознају – каже председник општине Горан Зарић и додаје: – Сматрамо да је од велике важности да се наслеђено од предака сачува за будуће генерације.

Две битне чињенице одредиле су да владимирачки конак стекне статус непокретног културног добра. Указом кнеза Милоша, који је 1829. године наредио изградњу среских начелстава широм земље, мала варош у Посавотамнави стала је раме уз раме с великим варошима у Србији.

С обзиром на то да је ова среска кућа, сем за потребе власти, грађена и за становање начелника (стога названа конаком) – а све то о трошку сељана (свака пореска глава у Владимирцима платила је по два цванцика за изградњу конака) – она је завредела да се нађе и у српској књижевности. Помиње се у приповеци Милована Глишића „Глава шећера”. Иако Глишић, рођени Ваљевац, за живота свога није крочио у Владимирце, приповедао је на основу прича посавотамнавских сељана о тадашњој корупцији власти, бирократији и зеленаштву, о муци српског сељака. Отуда, на стогодишњицу од настанка приповетке, захвални потомци писцу подигли су камену бисту испред зграде некадашњег среског начелства, рад вајара Косте Богдановића.

Управо због таквог свог места у српској књижевности, ово вредно архитектонско и културно здање, подигнуто пре више од 170 година, остаје да сведочи о тадашњим друштвеним приликама, али и да опомиње да и добра и лоша дела трагове остављају.