Југославија је била међу светском елитом у области дигитализације

Протоком времена смањује се број наших суграђана који се сећају „оне” државе на овим просторима. Оно што о тој земљи од нас старијих чују наши млађи суграђани базирано је на чињеницама, али зависи и од „угла гледања” оних који причају или пишу о тој теми. Сматрам да у „тамнијим бојама” о тој држави најчешће причају они који су тада били „свесни елементи”, односно чланови партије на власти (КП, СК). Они су тада чинили отприлике 10 одсто становништва. Чини ми се да је нама осталима (или бар већини) та држава остала у неком другачијем сећању, у „више боја”.

Мислим да се ми старији морамо подсетити, а они млађи обавестити, да је то била држава која је производила и авионе и тенкове, и бродове и подморнице, и локомотиве и вагоне, и грађевинске машине и аутомобиле, да су наше тадашње фирме изградиле све путеве и пруге, мостове преко Саве и Дунава, читав електроенергетски систем (електране, преносна мрежа, дистрибутивни системи)... Да смо користили и телефоне и телевизоре домаће производње.

Данас наши највиши државни званичници говоре да смо веома успешни у домену дигитализације. У време „оне државе”, 1960. године, били смо близу светске елите у том домену. Те године, након четворогодишњег рада, промовисан је први домаћи дигитални рачунар ЦЕР-10. Ондашња држава је убрајала се међу пет држава у Европи (Велика Британија, Русија, Француска, Немачка, Југославија) чији су стучњаци знали да направе дигитални рачунар. За оно доба то је био епохалан успех и потврда великог научног знања у домаћим институтима. На развоју и производњи тог рачунара радили су, заједно са својим сарадницима, врхунски стручњаци: Тихомир Алексић, Рајко Томовић, Вукашин Масникоса, Ахмед Манџић, Петар Врбавац, Душан Христовић и Милојко Марић. У јесен 1960. године рачунар је изложен на Београдском сајму. Након тога кренула је код нас шира примена рачунара, а на ЕТФ-у у Београду почела је настава о рачунарима. Средином јануара ове године, као последњи из наведеног тима стручњака, преминуо је, у 94. години, Душан Христовић.

Нека ови редови подсете на то да, сем данас и сад, постоји и јуче. Јуче – као основа за данас и сутра.

Александар Блажек,
Београд