Зашто више нема златног доба у Београдској опери

Док сам у „Политици” читала текст „Сећање на ’златно доба’ Београдске опере” Стефана Цветковића о радио-емисији „Кон анима”, у којој смо могли да чујемо драгоцени интервју с великим звездама, примадонама Радмилом Бакочевић, Бредом Калеф, Милком Стојановић и Радмилом Смиљанић, сетила сам се давне 1966. године, када сам као тринаестогодишња девојчица први пут била на оперској представи. Доживљај је био такав да сам истог тренутка постала заљубљеник у оперу. У то време прелепе гласове непогрешиво је бирао маестро Оскар Данон, који је био директно одговоран великом познаваоцу и љубитељу опере председнику Титу. Захваљујући Титу, на нашој сцени су тада гостовале највеће светске звезде тог времена Марио дел Монако, Франко Корели, Ђузепе ди Стефано...

Као анегдота звучи прича из фељтона објављеног 2012. године у „Политици” под насловом „Живан Сарамандић, српски Шаљапин” Драгана Стевовића, о дочеку 1963. године код председника Тита, у згради Скупштине Србије, где је био присутан цео државни врх, а Живан је певао руске песме: „Председник Тито питао је Живана шта и где ради и кад је чуо да студира економију, рекао му је: ’Каква економија! Ти мораш да школујеш глас, па у оперу’. Одмах је позвао телефоном секретара скупштине, пуковника Друге пролетерске и наложио му да брине о Живану.”

Ако се запитамо зашто више нема златног доба у београдској опери, одговор ћемо наћи у речима примадоне Милке Стојановић у оквиру интервјуа: „Данас има добрих певача, али нема оних који обележавају једно време, а то је циљ.” Ти лепи гласови који поседују посебну боју јесу ретки, али се и данас рађају – само што би таквим певачима требало дати шансу да наступе. Било би то добро за све: за привлачење нове младе публике, за пуне сале, за добре певаче који су подршка оним посебним, а сви скупа бисмо уживали у дугим, вишеминутним аплаузима, безбројним подизањима завесе на крају представе, као у „златно доба” Београдске опере.

Катарина Петровић,
Београд