У чему је врлина национализма

Либерални међународни поредак је мртав, тврди у једном интервјуу Јорам Хазони, израелско-амерички филозоф, који тренутно важи за водећег теоретичара неонационализма, а поводом своје нове књиге „Conservatism: A Rediscovery”, у којој заговара поновно откривање конзервативизма. У овој провокативној књизи он говори да конзервативизам треба разликовати од концепта либералне демократије после Другог светског рата и вратити се на три стуба друштва: религију, национализам и економски раст.

Морамо водити конзервативан живот, поручује он, тврдећи да наша култура мора подржавати родитеље и заједнице у раду на преношењу вредности нације и хијерархије. Овој књизи би и сами конзервативци могли што шта да замере, сматрају критичари, јер Хазони ставља нагласак на важност хијерархије како у породици тако и у друштву у целини. Његове аргументе можда неће прихватити ни велики део деснице, али је снага ове књиге, наводе критичари, у томе што она може да натера конзервативце и десничаре који се тако не изјашњавају, да размисле о томе за шта се залажу, шта желе и како до тога доћи.

Ово Хазонијево дело је логичан наставак његових ранијих књига, поготово оне под називом „Врлина национализма” из 2018. с којом је ускомешао страсти, а која је објављена и код нас 2021. у издању „Клија” у преводу Сање Ђурковић и Мише Ђурковића.

У „Врлини национализма” Хазони се залаже за поредак националних држава као најбољи политички поредак и тврди да је либерални систем заправо облик империјализма. Одувек је сматрао да је врлина бити националиста, признаје у књизи и објашњава: „Не мислим само на то да неко треба да буде патриота, лојалан сопственој нацији и заинтересован да унапреди њене интересе. Уместо тога предлажем шире гледиште, које препознаје интерес који цело човечанство има за свет независних и самоодређујућих нација, у коме свака од њих следи интересе и тежње које су само њене...”

Кант у „Вечном миру” тврди да је успостављање међународне државе диктат разума, а национализам пореди са безаконском слободом дивљака која је, како је рекао, с правом презрена као „варварство”. Хазони се од почетка до краја књиге „Врлина национализма” супротставља Кантовом ставу и брише знак једнакости између национализма и фашизма који данас многи стављају. Он сматра да је до шездесетих година прошлог века одвратност коју је свет осећао према нацистичком уништењу Јевреја успела да наведе образоване елите да сваки национализам и религијски партикуларизам поистовете са нацизмом и расизмом. Али његов став је да немачка мржња према Јеврејима није архетип мржње једне нације према другој са којом се такмичи, већ архетип мржње царева и империјалиста чија универзална воља не може да поднесе ниједан народ који се опире. Хитлер није заговарао национализам, каже Хазони, већ Трећи рајх. Дакле нацистичка Немачка је била империјална држава која је хтела да оконча принцип националне независности других народа, закључује он.

Колико год да су му приписивали да своју тезу о врлини национализма употребљава да би оправдао став Израела према Палестини, Хазонијеви критичари су морали признати да је у неким стварима у праву. Не поричући и не оправдавајући многе неправде које су националисти разних земаља наносили другима, он брани национализам од оптужбе да подстиче мржњу тезом да се иста мржња може видети и код империјалиста и поставља питање зашто се тако мало расправљало о мржњи која потиче из либералних кругова.

По њему, идеја о међународној федерацији се своди на идеју империје, а као доказ користи пример Совјетског Савеза и Југославије, јер су их, како тврди, на окупу држали најоштрије угњетавање и ауторитарна власт, а чим се покушало да се дозволе индивидуална права и слободе, оне су се распале на појединачне националне државе. Најславнији експеримент са федералном владом, САД, он разобличава као обичну империју, док за Европску унију констатује да јој недостаје извршна власт цара, способног да управља спољним пословима и води рат. Стога ЕУ, према његовим речима, има статус протектората Сједињених Држава које су одговорне за одржавање мира и безбедности у Европи после Другог светског рата кроз НАТО. Амерички председник је, другим речима командант европских оружаних снага, што значи да он, у ствари, игра улогу цара у данашњој Европи, констатује у „Врлини национализма” Хазони, иначе председник Херцл института у Јерусалиму и директор пројекта Фондације „Џон Темплтон” за јеврејску филозофску теологију.