Сведок прохујалих времена

Караматина кућа у истоименој улици у Земуну једна је од најстаријих и најлепших у том делу града. Подигао је земунски трговац Кузман Јовановић, давне 1764. године.

Родоначелник породице Карамата, Димитрије, доселио се у Земун из Катранице у Егејској Македонији (сада Пирги у Грчкој), заједно са братом Анастасом. Одмах по доласку у Земун, браћа су почела да се баве трговином стоке у којој су били веома успешни и стекли завидан иметак. Иако пореклом Цинцари, убрзо су се „посрбили” и заједно са осталим земунским трговцима подигли су 1785. године православну капелу у Епершеју код Пожуна.

Димитрије је 1772. године купио кућу, данас споменик културе, од Купине, удовице Кузмана Јовановића, за тада завидних 4.000 форинти. Убрзо је украсио првим портретима у уљу на овим просторима. Сликар Георгије Тенецки је сва три наручена портрета (Димитрија, његове супруге Марије и братанца - Анастасовог сина) урадио 1785. године, а тридесет година касније ликове још неких чланова породице Карамата на платно је пренео Павел Ћурковић. Збирка породичних портрета, почев од Димитрија, представља драгоцене примерке српског сликарства 18. и 19. века.

Јован, син Димитријев, дозидао је 1827. године спрат на средњем делу куће и реновирао читаву грађевину. Сви делови куће, укључујући и приземље, јединствено су повезани фасадом у стилу класицизма. Стара барокна капија на источном делу куће замењена је новом, за кола и пешаке, и изнад ње је означена година када је реконструкција извршена.

Грб у част цару

Кућа породице Карамата сведок је неколико историјских догађаја, а у њој су боравиле и многе значајне личности.

(/slika2)У време Аустријско-турског рата 1778/89. године кућа је уступљена аустријском фелдмаршалу Лацију, који је у њој основао војни штаб. У посету су му убрзо дошли аустријски цар Јозеф II и његов нећак, престолонаследник Франц I, да би видели како се осваја велики и утврђени Београд. У част цару, Димитрије Марковић из Новог Сада урадио је на таваници велике собе (салона) рељеф двоглавог орла у дрвету, који и данас украшава тај део куће.

Уследила је и посета фелдмаршала Лаудона са штабом Главне аустро-немачке војске Србији, односно Турској.

Током Српског покрета, револуционарне 1848/49. године, у кући је боравио српски патријарх Јосиф Рајачић са неколицином чланова „Главног народног одбора Војводовине Српске”. Због великог притиска Мађара, настао је устанак Срба у Војводини. Како би помогао свом народу, патријарх је покушавао да из Земуна успостави везу са Београдом. Кнез Александар Карађорђевић изашао му је у сусрет пославши српске добровољце под вођством Стевана Книћанина. Атанасије Карамата је учествовао у раду поменутог одбора да би касније постао и његов касир, што би данас био положај у рангу министра финансија.

Гости куће били су и наш велики просветитељ Вук Караџић и његова кћерка Мина, док су чекали дозволу за прелазак у Београд.

Деца, тамо где им је место

Векови и владари су се смењивали, а Караматина кућа је остала као сведок прохујалих времена. Због изузетне историјске, уметничке и документарне вредности, породични портрети, као и цела кућа, 1950. године стављени су под заштиту државе.

Нешто више о историји, догађајима у кући и детињству рекао нам је академик Стеван Карамата, један од њених садашњих станара.

- Мој отац Озрен био је официр краљевске војске и Други светски рат провео је у немачком заробљеништву. По завршетку рата једва се запослио, али је увек посвећивао много пажње и времена мом брату Кости и мени, а после и унуцима. У предратном периоду у нашој кући је било много више прослава и друштвених окупљања. Долазили су људи различитих националности и политичких уверења, али су њихови разговори и дискусије увек били у духу међусобне толеранције. Иако су моји родитељи били брижни и пажљиви, у нашој породици се увек знало „где је деци место”, па смо тако приликом прослава имали наш, мали одвојени сто. У то време од помоћног особља у кући имали смо куварицу и баштована, а нас децу одгајале су и подучавале гувернанте. То су биле две аустријске учитељице пре рата, а у ратним годинама једна „домаћа” Немица - присећа се он.

(/slika3)У другој половини деведесетих година 20. века део куће био је уступљен Клубу матичне културе Земуна.

- Ту су се окупљали староседеоци који су уз дружења организовали разне културне сусрете, као што су књижевне вечери и концерти класичне музике- каже Стеван и додаје: -И данас смо расположени да заинтересованима, уз претходни договор, омогућимо да виде кућу не само споља, већ и изнутра, па су нам тако најчешћи гости ђаци, студенти, уметници и други знатижељници.

Кућа је недавно поново реновирана и својим изгледом и даље украшава старо језгро Земуна, а у њој и сада живе чланови чувене и угледне породице Карамата.