Svedok prohujalih vremena

Karamatina kuća u istoimenoj ulici u Zemunu jedna je od najstarijih i najlepših u tom delu grada. Podigao je zemunski trgovac Kuzman Jovanović, davne 1764. godine.

Rodonačelnik porodice Karamata, Dimitrije, doselio se u Zemun iz Katranice u Egejskoj Makedoniji (sada Pirgi u Grčkoj), zajedno sa bratom Anastasom. Odmah po dolasku u Zemun, braća su počela da se bave trgovinom stoke u kojoj su bili veoma uspešni i stekli zavidan imetak. Iako poreklom Cincari, ubrzo su se „posrbili” i zajedno sa ostalim zemunskim trgovcima podigli su 1785. godine pravoslavnu kapelu u Eperšeju kod Požuna.

Dimitrije je 1772. godine kupio kuću, danas spomenik kulture, od Kupine, udovice Kuzmana Jovanovića, za tada zavidnih 4.000 forinti. Ubrzo je ukrasio prvim portretima u ulju na ovim prostorima. Slikar Georgije Tenecki je sva tri naručena portreta (Dimitrija, njegove supruge Marije i bratanca - Anastasovog sina) uradio 1785. godine, a trideset godina kasnije likove još nekih članova porodice Karamata na platno je preneo Pavel Ćurković. Zbirka porodičnih portreta, počev od Dimitrija, predstavlja dragocene primerke srpskog slikarstva 18. i 19. veka.

Jovan, sin Dimitrijev, dozidao je 1827. godine sprat na srednjem delu kuće i renovirao čitavu građevinu. Svi delovi kuće, uključujući i prizemlje, jedinstveno su povezani fasadom u stilu klasicizma. Stara barokna kapija na istočnom delu kuće zamenjena je novom, za kola i pešake, i iznad nje je označena godina kada je rekonstrukcija izvršena.

Grb u čast caru

Kuća porodice Karamata svedok je nekoliko istorijskih događaja, a u njoj su boravile i mnoge značajne ličnosti.

(/slika2)U vreme Austrijsko-turskog rata 1778/89. godine kuća je ustupljena austrijskom feldmaršalu Laciju, koji je u njoj osnovao vojni štab. U posetu su mu ubrzo došli austrijski car Jozef II i njegov nećak, prestolonaslednik Franc I, da bi videli kako se osvaja veliki i utvrđeni Beograd. U čast caru, Dimitrije Marković iz Novog Sada uradio je na tavanici velike sobe (salona) reljef dvoglavog orla u drvetu, koji i danas ukrašava taj deo kuće.

Usledila je i poseta feldmaršala Laudona sa štabom Glavne austro-nemačke vojske Srbiji, odnosno Turskoj.

Tokom Srpskog pokreta, revolucionarne 1848/49. godine, u kući je boravio srpski patrijarh Josif Rajačić sa nekolicinom članova „Glavnog narodnog odbora Vojvodovine Srpske”. Zbog velikog pritiska Mađara, nastao je ustanak Srba u Vojvodini. Kako bi pomogao svom narodu, patrijarh je pokušavao da iz Zemuna uspostavi vezu sa Beogradom. Knez Aleksandar Karađorđević izašao mu je u susret poslavši srpske dobrovoljce pod vođstvom Stevana Knićanina. Atanasije Karamata je učestvovao u radu pomenutog odbora da bi kasnije postao i njegov kasir, što bi danas bio položaj u rangu ministra finansija.

Gosti kuće bili su i naš veliki prosvetitelj Vuk Karadžić i njegova kćerka Mina, dok su čekali dozvolu za prelazak u Beograd.

Deca, tamo gde im je mesto

Vekovi i vladari su se smenjivali, a Karamatina kuća je ostala kao svedok prohujalih vremena. Zbog izuzetne istorijske, umetničke i dokumentarne vrednosti, porodični portreti, kao i cela kuća, 1950. godine stavljeni su pod zaštitu države.

Nešto više o istoriji, događajima u kući i detinjstvu rekao nam je akademik Stevan Karamata, jedan od njenih sadašnjih stanara.

- Moj otac Ozren bio je oficir kraljevske vojske i Drugi svetski rat proveo je u nemačkom zarobljeništvu. Po završetku rata jedva se zaposlio, ali je uvek posvećivao mnogo pažnje i vremena mom bratu Kosti i meni, a posle i unucima. U predratnom periodu u našoj kući je bilo mnogo više proslava i društvenih okupljanja. Dolazili su ljudi različitih nacionalnosti i političkih uverenja, ali su njihovi razgovori i diskusije uvek bili u duhu međusobne tolerancije. Iako su moji roditelji bili brižni i pažljivi, u našoj porodici se uvek znalo „gde je deci mesto”, pa smo tako prilikom proslava imali naš, mali odvojeni sto. U to vreme od pomoćnog osoblja u kući imali smo kuvaricu i baštovana, a nas decu odgajale su i podučavale guvernante. To su bile dve austrijske učiteljice pre rata, a u ratnim godinama jedna „domaća” Nemica - priseća se on.

(/slika3)U drugoj polovini devedesetih godina 20. veka deo kuće bio je ustupljen Klubu matične kulture Zemuna.

- Tu su se okupljali starosedeoci koji su uz druženja organizovali razne kulturne susrete, kao što su književne večeri i koncerti klasične muzike- kaže Stevan i dodaje: -I danas smo raspoloženi da zainteresovanima, uz prethodni dogovor, omogućimo da vide kuću ne samo spolja, već i iznutra, pa su nam tako najčešći gosti đaci, studenti, umetnici i drugi znatiželjnici.

Kuća je nedavno ponovo renovirana i svojim izgledom i dalje ukrašava staro jezgro Zemuna, a u njoj i sada žive članovi čuvene i ugledne porodice Karamata.