Љубав је необуздано дете слободе

Од наше специјалног извештача

Порто – Нисам ја гладна – ја само не успевам да сварим свој живот. Уморна сам – сву ноћ сам ходала сејући успомене на тебе...

Изговарајући ове речи у представи „Ватре” на српском језику, глумица Слобода Мићаловић измамила је прве уздахе португалске публике у Националном театру у Порту.

Представа „Ватре” Марије Веласко, на основу прозе Маргерит Јурсенар и у режији Карме Портачели, изведена је уз узвике „браво” и вишеминутни аплауз на фестивалу „Финистера” у Националном театру у Порту, у Португалији, и на лицу места потврдила да је – Београд свет!

У сали овог велелепног позоришног здања са барокним ложама, могли су се прексиноћ чути многи језици света: шпански, француски, пољски, енглески, немачки... Језичка непознаница у овом сценском исказу није била препрека, јер су емоције које су београдски глумци подарили публици срушиле све баријере. На лицима гледалаца могла се осетити спонтана реакција, било је и осмеха и тужних уздаха, јер је ова комплексна прича грађена кроз више слојева.

Представа „Ватре” значајна је копродукција Југословенског драмског позоришта и Националног театра Каталоније из Барселоне, а део је ширег европског пројекта „Катастрофа” у организацији Уније театара Европе. До сарадње је дошло захваљујући овој позоришној асоцијацији, а ЈДП је њен члан од 2006. године. Водеће личности ових кућа, две енергичне жене, Тамара Вучковић Манојловић и Карма Портачели, лако су нашле заједнички језик. Отуда представа „Ватре” о античким митовима и љубави као својеврсни колаж у којем су присутни сви могући стилови, од поема, прозе, и других књижевних родова.

– Овде у Порту борави неколико директора европских позоришта и сви су наменски дошли да гледају нашу представу. Многи од њих потврдили су нам долазак и у Београд, јер су чули да имамо изузетан глумачки потенцијал. Разговарали смо и о неким редитељима, новим сарадњама које успостављамо. Мислим да су се ствари у великој мери промениле после пандемије. Почели смо много интензивније да комуницирамо. Ваљда и зато што смо имали електронске контакте који су били много чешћи него раније, а онда се спонтано наставила та потреба за разменом, комуникацијом, са жељом да радимо нове пројекте – каже за „Политику” Тамара Вучковић Манојловић, директорка ЈДП-а и однедавно један од чланова Управног одбора УТЕ, док редитељка Карма Портачели, која се ни овде у Порту није одвајала од београдских колега, наглашава да су темељ представе „Ватре” класични митови:

– Ово је дивна митолошка прича уписана у љубави, ослања се на Хомерову „Одисеју” и дела Еурипида, али су утиснути и Лорка, Бернхард. Тема је љубав, као и политика у ширем смислу, јер она утиче на наше животе, иако тога нисмо увек свесни.

Прича прати дијалог између грчке песникиње Сапфо и Јурсенар, која је књигу писала после једне личне, љубавне кризе. Помоћ за своју интимну драму тражила је у свету митологије. Отуда овде Федра, Ахил, Магдалена, Антигона, Венера, Хиполит, Клитемнестра.

„Љубав је дете слободе. Никада доминације. Љубав је име за припитомљено задовољство. Лепак. Космички лепак. Слепа авантура. Гром који ти поломи кости. Љубав је губитак сопственог гласа” – овај дијалог који су на сцени водили београдски глумци препричавале су после представе две младе Српкиње које су за ново место живљења изабрале баш Порто, једна предаје португалски језик за странце, друга је пројектант. Срећу због овог изненадног сусрета нису криле ни када су са екипом ЈДП-а до касно у ноћ разговарале са молбом да оваквих гостовања буде много више јер су лековита.

– Језичка баријера заиста није постојала. Понела нас је емоција, реакција коју нисмо очекивали. Разговарали смо са публиком, неки су чак и плакали и најавили да ће доћи и на другу представу – каже Слобода Мићаловић, која тумачи неименован лик назван Она, и додаје:

– Питала сам редитељку зашто се моја јунакиња зове Она. Одговорила је: зашто што је она свака од нас. Улогу сам градила на тој празнини, не на девојци која је омашила љубав, него на јакој жени коју је неки мушкарац поломио на комаде и која не успева да се врати у реалан живот.

Наташа Тапушковић тумачи две улоге: Сапфо и Терапеута.

Милена Васић је Федра и Магдалена, Ива Манојловић: Антигона – Венера, Никола Ракочевић је Ахил, Дамјан Кецојевић – Он. Роса Реном: Клитемнестра и Кивани Менолашина Хулијан: Хиполит.

– Од почетка смо имали осећај да је публика ту са нама и да нас подржава. Можда је и та жеља да нас и на другим језицима разумеју, да пренесемо ту поруку, емоцију, дала ефекат. Осетили смо јединство у сали и оно нас је ослободило страха – каже Наташа Тапушковић, док Никола Ракочевић примећује да су емоције биле обостране. Осећао сам концентрацију, није било превише шушкања, мрдања, мувања, кашњења. Драго ми је да смо успели да искомуницирамо са публиком.

Ива Манојловић такође примећује да је публика од самог старта била део представе, иако се овако сложени текст са згуснутим мислима, интензитетом деликатно пратити. Била је, каже, добра веза из публике са њима на сцени:

– Када се изместите из терена на који сте навикли у другу културу, мислим да се много тога научи. Једноставно пустите себе да вас узме оно што се нуди преко пута. Створи се игра без превише очекивања, што је и суштина нашег глумачког позива.

Порто, чије име вуче корене од староримског, град на ушћу реке Дуро у Атлантски океан, увелико је окупан цветним лејама и крошњама расцветалих магнолија. Овај заводљиви град на Иберијском полуострву, уз мирис маслина, Ларину песму, звуке фадоа и раскошни глас Амалије Родригез, дочекао је глумачку екипу ЈДП-а са широким осмехом. Љубопитљиви Португалци распитивали су се одакле долазимо, а на реч Србија спонтано су стављали руке на срце са осмехом и узвиком: Ђоковић!