Зашто је све мање породичних серија

Можете ли да се сетите када сте последњи пут гледали неку домаћу серију на малом екрану, а да није реприза, од чијег садржаја се нисте постидели, који је окупио све чланове ваше породице и уз који сте се, можда, и насмејали? Са радошћу и носталгијом памтимо серије: „Позориште у кући”, „Врућ ветар”, „Приче из радионице”, „Бољи живот”, „Полицајац са Петловог брда”... Зашто више у понуди немамо овакве садржаје?

Тешко питање, јер у мору нових домаћих серија предњаче крими-саге пуне насиља и крви. Изузеци су „Радио Милева”, „Камионџије д.о.о.”, „Лако је Ралету”... Зашто је данас све мање серија које окупљају породицу и све генерације. Ово смо покушали да сазнамо од наших саговорника.

Уредник у Драмском програму РТС-а Саша Радојевић сматра да у новом времену и породице функционишу на другачији начин.

„У ’Позоришту у кући’, као серији о модерној социјалистичкој породици, приватни живот Родољуба Петровића био је јасно одељен од његовог запослења. ’Бољи живот’ је сведочио о декаденцији социјализма, а ’Срећни људи’ и ’Горе доле’ о првим транзиционим мукама деведесетих година. Садашње серије о различитим генерацијама у једној породици, као што су, на пример, ’Радио Милева’ и ’Лако је Ралету’ говоре нам о овом времену, само је потребно да их пажљиво ослушкујемо и онда кад се смејемо”, каже Радојевић.

Сматра да су гледаоци променили своје навике. „Усвојени су нови жанрови од стране најшире публике. То се, пре свега, односи на експанзију крими и трилер серија које су у социјализму биле непримерене, па се ти жанрови сада убрзано утемељују”, каже наш саговорник.

Дати публици да гледа садржаје пуне насиља у ударном термину је проблематично. „Остављено је телевизијама на слободну вољу да одређују када и шта може да се емитује у вечерњем термину. Свестан сам, с друге стране, да би покушај контроле и кажњавања произвео додатне проблеме у вези са тим ко би био арбитар”, сматра Радојевић.

Предраг Перишић, драмски писац и некадашњи уредник у Драмском програму РТС-а, каже да су наша прошлост, младост, биле сиромашне, али релативно лепе и безбрижне, и када се та пројекција наших живота и успомена рефлектовала на филм или телевизију, носила је у себи радост живљења и безбрижност сазревања.

„Већина писаца и редитеља млађе и средње генерације који су веома талентовани и даровити сазревали су и физички и духовно осамдесетих и деведесетих година, у годинама ратова, безнађа, санкција, беде и сиромаштва. Када они траже инспирације у својој прошлости, нормално је да су теме њихових филмова и ТВ серија, насиље, убиства, преваре и лажи, све оно што су они проживели у младости и чега се сећају. Сећање је врста глади за прошлошћу. Понекад је добро заборавити прошлост. Добро је, али тешко”, сматра Перишић.

За разлику од филма и позоришта, каже наш саговорник, телевизија је једино у стању да непрекидно производи најразноврсније жанрове програма и да их емитује из вечери у вече. „Наравно, не може се ни очекивати високи квалитет у толикој количини производа. Али се често догоди да из тог низа просечних емисија искочи понеко вредно уметничко дело. Ретко, али догоди се”, каже Перишић.

Памти када је телевизија била озбиљна уметничка институција где су се остваривали врхунски уметнички резултати. „Некада су за телевизију режирали: Живојин Павловић, Саша Петровић, Срђан Карановић, Александар Ђорђевић, Светислав Стефановић Раваси, Сава Мрмак. Пазило се на сваку реч, на сваки израз. Није било вулгарности и псовки. Али, у то време тога није било ни у свакодневном животу”, каже он. 

Све што данас произведе телевизија, сматра Перишић, већ се сутра заборави. „Просечност се проглашава за квалитет. Површност и неукус за уметничку вредност. Како из таквог начина рада створити вредно уметничко дело тешко је рећи. ТВ серије које се данас емитују забораве се са престанком емитовања. Више немамо шта да памтимо и чега да се сећамо. Слике промичу испред наших очију, али не остављају никаквог трага у нашим душама.”

Глумац Андрија Милошевић, којег ових дана гледамо као Ралета у ситкому „Лако је Ралету” на РТС, истиче да су односи у породици суштина ове серије и да би њен највећи бенефит био да окупи целу породицу.

„Наш највећи мотив, осим тога што ће се људи смејати, јесте враћање породици. Жеља нам је да, после ко зна колико времена, гледаоци уживају у дивној породичној серији у чијем сценарију нема ништа што би могло било коме да засмета. Управо је супротно јер овде причамо о људскости, врлинама и манама обичног човека”, закључује Милошевић.