На Орловцу међу соколовима

Орловац подно Копаоника – Од Кртока, преко превоја и висова, брекће и чини се да ће сваки час да се стровали, на једну или на другу страну, снажно теренско возило у исто тако снажним и спретним рукама младог полицајца Ненада Јовановића. На једном месту, уз асистенцију старијег колеге Радована Симића, који овде, рече, зна сваку стопу, савладава оно што је некада био колски пут, a сада једва да је козја стаза. А кренули смо на Орловац. Тамо, испод Орличког виса, на 900 метара надморске висине, други је стални положај полиције у овом крају, која контролише административу линију према Космету.

Полицајци дочекују свог начелника Слободана Ђурића, његовог заменика Дејана Ковачевића и репортера "Политике" пред кућом у којој су смештени. Иако новија него она у Кртоку (где је такође стални положај полиције), изгледа више оронула. На многим местима прокишњава, каже командир ове постаје Дејан Грбић, али су унутрашњост куће и двориште лепо уређени. Могу да прате и телевизијски програм, што је значајна веза са светом, од кога су често одсечени, због непроходних путева. Кажу, преко Орличке реке, када падну обилније кише, или када је поледица на путу, нема возила које може да прође, ни према Куршумлијској Бањи, ни према Мердару. Одавде је и до једног и до другог места десетак километара, а пречицом би се могло до магистралног пута Ниш–Приштина и за мање од сата да стигне, кад би било друма. Некад су млади, којих у селу више нема, могли брже и пешице до Раче да сиђу.

Гледамо изнад нас безимени вис сав прекривен лиснатом гором. Туда, па преко Орловачког и Орличког виса до Преветице, полицајци патролирају и надгледају административну линију.

– Овде вам је такво беспуће да се често не зна где је, у ствари, та административна линија. С оне стране, према Подујеву, последњих година су се готово испразнила и села која су настањивали Албанци. Отишли Срби из градова, па се Албанци из села уселили у њихове станове и куће покрај главног пута, све до Приштине, где их је највише. Зато је и мање инцидената, ако не рачунамо све ређу илегалну сечу шуме – каже командир Грбић.

Питамо да ли се, заиста, како се прича, готово свакога дана чује пуцњава из Подујева и околних села. Полицајци кажу да се чује, али не као раније.

– Кад би се наши момци женили и кад би се често деца рађала, као код њих, било би и са ове стране пуцњаве – вели начелник Ђурић, додајући да, углавном, нема озбиљнијих провокација.

Командир Дејан Грбић, који је до рата живео у Приштини, где је и рођен, нуди нас кафом, соковима, водом изворском... Око командира су све кршни момци у пуној снази. Соколови, рекло би се, међу стаништима орлова, вични сналажењу у овој дивљини. Надају се, кажу, да ће им се услови боравка ускоро поправити, да ће кроз гудуре и блатишта бити изграђен пут, а то не би била само благодет за полицију, која овде даноноћно бди над безбедношћу, већ и за све који би хтели да се у овом крају населе.