Антички и наши митови

„Ватре” Маргерит Јурсенар су збирка кратких есеја, младалачких рефлексија о жестини љубавне патње, смештених у оквире судбина античких ликова, од Федре, преко Патрокла до Антигоне и Клитемнестре, који су имали различита искуства неговања и лечења рањеног срца. Везујући се за поетски и филозофски инспиративне мисли њених ликова, Марија Веласко је написала сценски текст чија је протагонисткиња Она, жена скрхана болом јер ју је напустио мушкарац Он, због чега креће на сеансе са терапеуткињом, Сапфо. Текст има фрагментарну, може се рећи постдрамску форму, јер га чине значењски и структурално различите сцене, увезане покушајима да се проникне у непробојне мистерије љубави, губитка и чежње. На савремене дуодрамске сцене између Ње и Сапфо, између осталог прожете идејом водиљом да је потребно вратити се класицима, да бисмо разумели дивљу природу Ероса који нас ждере и кида, надовезују се фрагменти митолошких драмских призора, као и хорске сцене, у којима учесници избацују језгровите мисли о свевременом лудилу љубави.

Овај сценски текст пребогат значењима, редитељка Карма Портачели поставља у мултимедијалном, стилизованом, визуелно елегантном облику за који можемо да кажемо да више има приредбени карактер, него жив и распламсан позоришни језик који долази изнутра. Сценска игра је преовлађујуће плакатска, показивачка, изграђена на вербалним изразима глумаца, без вреднијих покушаја да се смисао речи преведе у визуелну и физичку, сценски раскошнију и слојевитију представу, коју ова тематика и те како тражи. Непрегледне дубине значења људске душе, архетипова, подсвести и симбола, назначене у тексту, нису добиле одговарајући сценски израз. Зато је представа остала закинута за пуноћу смисла, али због подстицајности њеног текста и тема које покреће, као и труду глумаца да их сценски оживе, она свакако држи пажњу.

Радња је постављена на ефектно дизајнирану позорницу посуту белим камењем, на којој се налази пар столица, клавир, микрофон и екран у позадини. Говор глумаца, обучених у такође заводљиву, богато стилизовану одећу, озвучен је микрофонима који појачавају театрализацију, што се може схватити као истицање безвремености или свевремености радње (сценографија и дизајн светла „Cube.bz”, костим Марија Марковић Милојев). Наташа Тапушковић одговарајуће игра Сапфо, са убедљивом и хладном одлучношћу терапеуткиње. Наступ Слободе Мићаловић, у улози Ње, могао је да буде психолошки суптилнији и продорнији, имајући у виду да је тај лик у тексту драме најдубљи, измрцварен ужареним болом због краха односа; њена игра је на добром путу, али је могла да буде разгранатија у крајњем исходу. Милена Васић ефикасније представља Федру, утопљену у реке алкохолног заборава, због чежње према Хиполиту, као и Марију Магдалену, метафорички васкрслу кроз љубав са Богом. Никола Ракочевић функционално представља Ахила који у времену рата искушава љубав према Патроклу, уз такође остављен простор да буде више психолошки изражајан, као и Дамјан Кецојевић, у улози Њега, који се враћа Њој, после спознаје да не може без ње. Ива Манојловић експлозивно игра Антигону, активисткињу која жели да изазове друштвене промене, тражећи да љубав замени рат, виче на мегафон и пева „Bella Ciao”, у младалачком заносу револуцијом. Роса Реном је Клитемнестра, веома гневна због Агамемнонове издаје, а она се у представу укључује путем видео-снимка, као и Хиполит (Кивани Менолашина Хулијан). Поред увођења снимака Клитемнестре и Хиполита, на екрану се током извођења појединих призора емитују различити снимци, улица у ноћи, или апстрактних анимација. Они не ступају у битнији однос са остатком сценске радње, углавном су илустративни, па не изазивају јачи доживљаj.

Највећа вредност представе „Ватре” у изазовном преплитању је митског и савременог, повезивању античких и наших митова. Антигона наступа као чланица групе „Пуси Рајот”, Креонтова власт се доводи у могућу везу са Путином, Трампом или Зеленским, митска љубавна искушења се пореде са перформансима Марине Абрамовић и Улаја, друштвене мреже и апликације постају савремене Троје, наша попришта борбе. Ова распиривања интелектуалних ватри у представи свакако подстичу жар гледаоца, али је штета што нису разбуктала већи пожар.