Враћање сердаревог конака лековито за културу Ариља

Ариље – Крајње је време да се здање конака сердара Јована Мићића у Ариљу, културно добро из 19. века демонтирано 2010. године зарад обнове, врати где се налазило поред Цркве Светог Ахилија, за шта постоје могућности. То је став недавно основаног ариљског удружења грађана за спас овог конака, које је оживело ту више пута помињану иницијативу.

Конак сердара ужичке нахије у Ариљу, пише на општинском сајту, саграђен је 1823. године, као прва права градска кућа у вароши, спратна са доксатом, на заравни поред цркве. Својим изгледом и местом поставила је основе варошице. Бележи се да је Мићић овде сазидао конак (а имао их је још неколико у насељима кнежине Рујно) јер је у Ариљу волео да борави зими.

Трајала је ова сердарева кућа готово два века, али су зуб времена и неодговарајуће одржавање учинили своје. Како је локалним медијима изјавила Босиљка Илић из удружења за спас тог конака, објекат је демонтиран 2010. да се не би сасвим срушио, и то с намером да после рестаурације буде враћен на првобитно место. Грађа од њега сложена је иза цркве, у близини једног паркинга, и ту стоји дуже од деценије.

– Од тада је било више састанака и покушаја да конак буде враћен, сви би се с тим сложили, али настаје проблем када се дође до ставке ко ће то да плати. А требало је општина и црква да га одржавају и сачувају: црква јер га је добила на поклон 1999. од особе која је ту становала, а општина с обзиром на то да је реч о културном добру Ариља. Сада ми као удружење апелујемо за спас и враћање конака. Завод за заштиту споменика културе из Београда слао је своје стручњаке да прегледају сачувану грађу и она је исправна, може се вратити. Желимо да здање оживи и добије нови сјај – рекла је Босиљка Илић. Објављено је и да се чланови удружења надају да ће враћањем конака он моћи да се користи као музеј Ариља, будући да су експонати из њега сада смештени у ужичком музеју.

О Јовану Мићићу (1785–1844), родом Златиборцу, књиге бележе да је од хајдука и устаника, истичући се храброшћу у бојевима, успео да догура до човека од највећег поверења књаза Милоша Обреновића. Овај владар му је доделио звање сердара кнежине Рујно (са 57 села од Златибора до Ариља). А Јован, немилосрдан док влада и све богатији, био је са својим момцима књазу увек при руци кад би му буне запретиле. Заслужан је за обнову и старање црквама у овом крају: у Ариљу, Чајетини, Бјелуши, Сирогојну, Стапарима... Али након Вучићеве буне, сердара хапсе и понижавају. Заточили су га у гургусовачку кулу, где је мучен глађу преминуо 1844. Сердарев син Јован је 1856. уз дозволу власти пренео очеве кости из Гургусовца у Ариље и сахранио их у порти Цркве Светог Ахилија.