Vraćanje serdarevog konaka lekovito za kulturu Arilja

Arilje – Krajnje je vreme da se zdanje konaka serdara Jovana Mićića u Arilju, kulturno dobro iz 19. veka demontirano 2010. godine zarad obnove, vrati gde se nalazilo pored Crkve Svetog Ahilija, za šta postoje mogućnosti. To je stav nedavno osnovanog ariljskog udruženja građana za spas ovog konaka, koje je oživelo tu više puta pominjanu inicijativu.

Konak serdara užičke nahije u Arilju, piše na opštinskom sajtu, sagrađen je 1823. godine, kao prva prava gradska kuća u varoši, spratna sa doksatom, na zaravni pored crkve. Svojim izgledom i mestom postavila je osnove varošice. Beleži se da je Mićić ovde sazidao konak (a imao ih je još nekoliko u naseljima knežine Rujno) jer je u Arilju voleo da boravi zimi.

Trajala je ova serdareva kuća gotovo dva veka, ali su zub vremena i neodgovarajuće održavanje učinili svoje. Kako je lokalnim medijima izjavila Bosiljka Ilić iz udruženja za spas tog konaka, objekat je demontiran 2010. da se ne bi sasvim srušio, i to s namerom da posle restauracije bude vraćen na prvobitno mesto. Građa od njega složena je iza crkve, u blizini jednog parkinga, i tu stoji duže od decenije.

– Od tada je bilo više sastanaka i pokušaja da konak bude vraćen, svi bi se s tim složili, ali nastaje problem kada se dođe do stavke ko će to da plati. A trebalo je opština i crkva da ga održavaju i sačuvaju: crkva jer ga je dobila na poklon 1999. od osobe koja je tu stanovala, a opština s obzirom na to da je reč o kulturnom dobru Arilja. Sada mi kao udruženje apelujemo za spas i vraćanje konaka. Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda slao je svoje stručnjake da pregledaju sačuvanu građu i ona je ispravna, može se vratiti. Želimo da zdanje oživi i dobije novi sjaj – rekla je Bosiljka Ilić. Objavljeno je i da se članovi udruženja nadaju da će vraćanjem konaka on moći da se koristi kao muzej Arilja, budući da su eksponati iz njega sada smešteni u užičkom muzeju.

O Jovanu Mićiću (1785–1844), rodom Zlatiborcu, knjige beleže da je od hajduka i ustanika, ističući se hrabrošću u bojevima, uspeo da dogura do čoveka od najvećeg poverenja knjaza Miloša Obrenovića. Ovaj vladar mu je dodelio zvanje serdara knežine Rujno (sa 57 sela od Zlatibora do Arilja). A Jovan, nemilosrdan dok vlada i sve bogatiji, bio je sa svojim momcima knjazu uvek pri ruci kad bi mu bune zapretile. Zaslužan je za obnovu i staranje crkvama u ovom kraju: u Arilju, Čajetini, Bjeluši, Sirogojnu, Staparima... Ali nakon Vučićeve bune, serdara hapse i ponižavaju. Zatočili su ga u gurgusovačku kulu, gde je mučen glađu preminuo 1844. Serdarev sin Jovan je 1856. uz dozvolu vlasti preneo očeve kosti iz Gurgusovca u Arilje i sahranio ih u porti Crkve Svetog Ahilija.