Драгуљ Медине као драгуљ кича

Фундаментализам, исламског порекла, овог месеца је у Србији успешно интервенисао у пољу слободе стваралаштва. Повређена су нека универзална права човека: право на слободу изражавања, право на објављивање и, не на последњем месту, право на слободу читања и поседовања књиге. Најзад, то не би било, у толикој мери, опасно и понижавајуће, да није окончано једном јавном самокритиком без уверења.

„Драгуљ Медине“, роман првенац америчке новинарке Шери Џонс, који је објавила београдска издавачка кућа Beobook, изазвао је жучну реакцију представника две наше исламске заједнице. Они налазе да књига вређа верска осећања муслимана и да скрнави постулате Мухамедове вере. Директор издавачке куће Александар Јасић, упркос томе што сматра да књига није увредљива за исламске вернике – извинио им се и све преостале примерке књиге изнео из књижара. Јасић је, на тај начин, један критички иступ са позиције конфесионалног фундаментализма превео у фундаменталистичку друштвену акцију. Право на сопствени суд преобразио је у кршење тог права. Јер, Исламска заједница (или исламске заједнице), попут осталих тела колективног идентитета, има право да се, у складу са својим убеђењима, критички осврће на културне и политичке догађаје у друштву, али нема право да другима ускраћује то исто право.

Телеолошки принцип

Фундаментализам држи да сви облици приватног и друштвеног живота треба да почивају на једној јединој, „исконитој“ идеји-темељу и да целокупно човечанство треба да буде егзистенцијални израз те идеје, оличене у Богу или неком другом телеолошком принципу.

Не постоји меки фундаментализам, не постоје нијансе фундаментализма – постоје само уступци на које је фундаментализам, верске или неке друге идеолошке провенијенције, присиљен – у друштву које почива на универзалним, индивидуалним, а не на партикуларним, колективним правима која се углавном претварају у право једног, фаворизованог, конститутивног колектива, било верског, било етничког.   

Сврха сваке религије, нарочито монотеистичке, јесте фундаменталистичка, и то треба имати у виду. Ту је посреди религијски фундаментализам (не религиозни, јер религиозност може бити и неконфесионална). Једино у цивилном друштву, у којем су цркве строго одвојене од државе, ова структура губи ауторитарну моћ. У таквом друштву није потребно да издавач из продаје уклони књигу стога што она није у складу са одређеном догмом, или што јој се супротставља. Наравно, издавач може, из разлога знаних само њему, то да учини. Тај поступак је јаван, а не приватан, и у том смислу је подложан критичком јавном разматрању.

Примерак „Драгуља Медине“, јавно недоступан, онај ко ово пише успео је да набави на једини доступан начин – приватним каналима, тако да ће овде бити употпуњена слика немилог случаја.

Пророкова највећа љубав

Књига која је, до сада, угледала света само на српском језику и у Србији, и то накратко, роман је – дакле, фиктивни документ и када се ослања на историјски утврђену грађу – о интимној брачној вези Алаховог посланика, пророка Мухамеда и Ајше, његове, по редоследу закључивања брака, треће жене – од њега млађе четрдесет три године. Од веридбе, када је имала само шест година, преко венчања, у деветој, и одласка у Мухамедов харем, у дванаестој години, па све до мужевљеве смрти, када је њој деветнаест, Ајша нам приповеда (роман је писан у првом лицу, као исповест јунакиње) своје љубавне јаде у настојању да, као једна од тринаест Мухамедових жена, мужу докаже своју безмерну, бесмртну љубав, подозревајући у нади да је она најприснија његовом срцу. У опису тих тринаест година – у којима Пророк, мачем и женидбама, довршава своје грандиозно дело успостављања нове, монотеистичке религије на подручју старог политеизма, осваја Меку и уједињује муслимански свет – роман, готово ништа не казавши о Мухамеду као пророку, о њему говори као о мужу и љубавнику. То свођење божјег угодника, утемељивача нове вероисповести и нове цивилизације, на приватну особу – трн је у оку ортодоксног исламског читаоца.

Мухамед, кога је створила Шери Џонс, без мане и страха – рђав је романескни лик. На осамнаестој страници „Драгуља Медине“, Мухамед понавља оно што смо прочитали већ на осмој – да се са Ајшом и њеним другарицама играо луткама. На петнаестој, он распрема кревет својој премладој жени. Похотан је (стр. 191). „Божји пророк сигурно има нарочиту моћ у кревету“, веле за њега (18). „После вођења љубави, заспи дубоко, задовољан сном из којег не би могао да га разбуди ни сам анђео Џебраил“ (317). Баналност и невероватност оваквог карактера Џонсова доводи до врхунца у опису пред крај романа, када се Пророк, пред очима целог харема, клања Ајши: „Неукротива коса му је лепршала, а осмех му је попут светлости блеснуо с лица пре него што је скинуо турбан па се и сам поклонио малтене до саме земље“ (353).

О таленту и књижевном занату ауторке ове књиге понајбоље говоре поређења: „прогутала сам тугу као велики залогај“ (44); „развукох усне у осмех густ као каша од леблебија“ (176); „коса јој је била боје месинганог звона. Уста су јој била као црвен лук“ (196); „сунце је, као птица рањеног крила, болно понирало, бојећи хоризонт крвљу“ (226). Овако бујна и добро расположена демонстрација кича ипак се ретко сусреће.

Џонсова је, у предговору, најавила феминистички роман, али он се ту, у предговору, и завршио. У књизи од скоро 400 страна, романописатељица није критички рекла ништа о подређеном положају жене, нити о, браком институционализованој, педофилији. Она је говорила управо супротно. Показала нам је Ајшу као ратницу, као амазонку, којој само Мухамед може у мачевању доскочити, Мухамед који јој се клања и припрема постељу. Пре тога, Ајшу је приказала и као нимфету, као мединску дванаестогодишњу лолиту, која сексуално напаствује Мухамеда – додуше, и на срећу, без успеха. Шери Џонс једино је говорила о осујећеној сексуалности жене у полигамном браку. Уосталом, то и јесте тема њене „сапунице“ са меким порнографским преливима.

Епилог

„Драгуљ Медине“ који, неизвесно кад, тек треба да се појави као The Jewel of Medina, увреда је за литературу, и то је једини његов грех на овом свету. Да није било реакције исламских званичника у Србији – ретко ко би га читао од оних који ће га читати. Но, овде је посреди нешто друго, за шта је посве безначајно питање вредности књиге. Наиме, без обзира на то да ли се ради о изузетном делу, као што су Руждијеви „Сатански стихови“, или о баналном, какво је „Драгуљ Медине“, нико нема права да осуђује ни дело ни аутора – као да су то кривично дело и аутор криминалац. Таква осуда, која, како нам је познато и из Руждијевог примера, може да узрокује мрачне ванлитерарне последице – кривично је дело. Стога, говорити, данас и овде, у прилог једној, књижевно бесмисленој, али екскомуницираној књизи, значи бранити крхку слободу мишљења и дијалога, освајану деценијама. Борити се данас за право једне друштвено угрожене, а естетски безначајне књиге, значи стећи право сутра на значајну књигу.