Dragulj Medine kao dragulj kiča

Fundamentalizam, islamskog porekla, ovog meseca je u Srbiji uspešno intervenisao u polju slobode stvaralaštva. Povređena su neka univerzalna prava čoveka: pravo na slobodu izražavanja, pravo na objavljivanje i, ne na poslednjem mestu, pravo na slobodu čitanja i posedovanja knjige. Najzad, to ne bi bilo, u tolikoj meri, opasno i ponižavajuće, da nije okončano jednom javnom samokritikom bez uverenja.

„Dragulj Medine“, roman prvenac američke novinarke Šeri Džons, koji je objavila beogradska izdavačka kuća Beobook, izazvao je žučnu reakciju predstavnika dve naše islamske zajednice. Oni nalaze da knjiga vređa verska osećanja muslimana i da skrnavi postulate Muhamedove vere. Direktor izdavačke kuće Aleksandar Jasić, uprkos tome što smatra da knjiga nije uvredljiva za islamske vernike – izvinio im se i sve preostale primerke knjige izneo iz knjižara. Jasić je, na taj način, jedan kritički istup sa pozicije konfesionalnog fundamentalizma preveo u fundamentalističku društvenu akciju. Pravo na sopstveni sud preobrazio je u kršenje tog prava. Jer, Islamska zajednica (ili islamske zajednice), poput ostalih tela kolektivnog identiteta, ima pravo da se, u skladu sa svojim ubeđenjima, kritički osvrće na kulturne i političke događaje u društvu, ali nema pravo da drugima uskraćuje to isto pravo.

Teleološki princip

Fundamentalizam drži da svi oblici privatnog i društvenog života treba da počivaju na jednoj jedinoj, „iskonitoj“ ideji-temelju i da celokupno čovečanstvo treba da bude egzistencijalni izraz te ideje, oličene u Bogu ili nekom drugom teleološkom principu.

Ne postoji meki fundamentalizam, ne postoje nijanse fundamentalizma – postoje samo ustupci na koje je fundamentalizam, verske ili neke druge ideološke provenijencije, prisiljen – u društvu koje počiva na univerzalnim, individualnim, a ne na partikularnim, kolektivnim pravima koja se uglavnom pretvaraju u pravo jednog, favorizovanog, konstitutivnog kolektiva, bilo verskog, bilo etničkog.   

Svrha svake religije, naročito monoteističke, jeste fundamentalistička, i to treba imati u vidu. Tu je posredi religijski fundamentalizam (ne religiozni, jer religioznost može biti i nekonfesionalna). Jedino u civilnom društvu, u kojem su crkve strogo odvojene od države, ova struktura gubi autoritarnu moć. U takvom društvu nije potrebno da izdavač iz prodaje ukloni knjigu stoga što ona nije u skladu sa određenom dogmom, ili što joj se suprotstavlja. Naravno, izdavač može, iz razloga znanih samo njemu, to da učini. Taj postupak je javan, a ne privatan, i u tom smislu je podložan kritičkom javnom razmatranju.

Primerak „Dragulja Medine“, javno nedostupan, onaj ko ovo piše uspeo je da nabavi na jedini dostupan način – privatnim kanalima, tako da će ovde biti upotpunjena slika nemilog slučaja.

Prorokova najveća ljubav

Knjiga koja je, do sada, ugledala sveta samo na srpskom jeziku i u Srbiji, i to nakratko, roman je – dakle, fiktivni dokument i kada se oslanja na istorijski utvrđenu građu – o intimnoj bračnoj vezi Alahovog poslanika, proroka Muhameda i Ajše, njegove, po redosledu zaključivanja braka, treće žene – od njega mlađe četrdeset tri godine. Od veridbe, kada je imala samo šest godina, preko venčanja, u devetoj, i odlaska u Muhamedov harem, u dvanaestoj godini, pa sve do muževljeve smrti, kada je njoj devetnaest, Ajša nam pripoveda (roman je pisan u prvom licu, kao ispovest junakinje) svoje ljubavne jade u nastojanju da, kao jedna od trinaest Muhamedovih žena, mužu dokaže svoju bezmernu, besmrtnu ljubav, podozrevajući u nadi da je ona najprisnija njegovom srcu. U opisu tih trinaest godina – u kojima Prorok, mačem i ženidbama, dovršava svoje grandiozno delo uspostavljanja nove, monoteističke religije na području starog politeizma, osvaja Meku i ujedinjuje muslimanski svet – roman, gotovo ništa ne kazavši o Muhamedu kao proroku, o njemu govori kao o mužu i ljubavniku. To svođenje božjeg ugodnika, utemeljivača nove veroispovesti i nove civilizacije, na privatnu osobu – trn je u oku ortodoksnog islamskog čitaoca.

Muhamed, koga je stvorila Šeri Džons, bez mane i straha – rđav je romaneskni lik. Na osamnaestoj stranici „Dragulja Medine“, Muhamed ponavlja ono što smo pročitali već na osmoj – da se sa Ajšom i njenim drugaricama igrao lutkama. Na petnaestoj, on rasprema krevet svojoj premladoj ženi. Pohotan je (str. 191). „Božji prorok sigurno ima naročitu moć u krevetu“, vele za njega (18). „Posle vođenja ljubavi, zaspi duboko, zadovoljan snom iz kojeg ne bi mogao da ga razbudi ni sam anđeo Džebrail“ (317). Banalnost i neverovatnost ovakvog karaktera Džonsova dovodi do vrhunca u opisu pred kraj romana, kada se Prorok, pred očima celog harema, klanja Ajši: „Neukrotiva kosa mu je lepršala, a osmeh mu je poput svetlosti blesnuo s lica pre nego što je skinuo turban pa se i sam poklonio maltene do same zemlje“ (353).

O talentu i književnom zanatu autorke ove knjige ponajbolje govore poređenja: „progutala sam tugu kao veliki zalogaj“ (44); „razvukoh usne u osmeh gust kao kaša od leblebija“ (176); „kosa joj je bila boje mesinganog zvona. Usta su joj bila kao crven luk“ (196); „sunce je, kao ptica ranjenog krila, bolno poniralo, bojeći horizont krvlju“ (226). Ovako bujna i dobro raspoložena demonstracija kiča ipak se retko susreće.

Džonsova je, u predgovoru, najavila feministički roman, ali on se tu, u predgovoru, i završio. U knjizi od skoro 400 strana, romanopisateljica nije kritički rekla ništa o podređenom položaju žene, niti o, brakom institucionalizovanoj, pedofiliji. Ona je govorila upravo suprotno. Pokazala nam je Ajšu kao ratnicu, kao amazonku, kojoj samo Muhamed može u mačevanju doskočiti, Muhamed koji joj se klanja i priprema postelju. Pre toga, Ajšu je prikazala i kao nimfetu, kao medinsku dvanaestogodišnju lolitu, koja seksualno napastvuje Muhameda – doduše, i na sreću, bez uspeha. Šeri Džons jedino je govorila o osujećenoj seksualnosti žene u poligamnom braku. Uostalom, to i jeste tema njene „sapunice“ sa mekim pornografskim prelivima.

Epilog

„Dragulj Medine“ koji, neizvesno kad, tek treba da se pojavi kao The Jewel of Medina, uvreda je za literaturu, i to je jedini njegov greh na ovom svetu. Da nije bilo reakcije islamskih zvaničnika u Srbiji – retko ko bi ga čitao od onih koji će ga čitati. No, ovde je posredi nešto drugo, za šta je posve beznačajno pitanje vrednosti knjige. Naime, bez obzira na to da li se radi o izuzetnom delu, kao što su Ruždijevi „Satanski stihovi“, ili o banalnom, kakvo je „Dragulj Medine“, niko nema prava da osuđuje ni delo ni autora – kao da su to krivično delo i autor kriminalac. Takva osuda, koja, kako nam je poznato i iz Ruždijevog primera, može da uzrokuje mračne vanliterarne posledice – krivično je delo. Stoga, govoriti, danas i ovde, u prilog jednoj, književno besmislenoj, ali ekskomuniciranoj knjizi, znači braniti krhku slobodu mišljenja i dijaloga, osvajanu decenijama. Boriti se danas za pravo jedne društveno ugrožene, a estetski beznačajne knjige, znači steći pravo sutra na značajnu knjigu.