Нови поетски речник Еве Липске

У књизи Њутнова поморанџа Ева Липска (издање Књижевне општине Вршац, 2008, у преводу Бисерке Рајчић) употребљава веома мало речи. Пишући сажето до концизности и сведености, али и једноставно колико песнички говор може да буде једноставан, Липска обликује песме у којима се хотимично, програмски одриче реторичке артифицијелности и разуђене метафоричности. У овим песмама се говори кратко, одмах се прелази на оно што је срж песме и због чега је песма написана.

Али на другој страни, неко би рекао и парадоксално, Липска у књизи Њутнова поморанџа значајно проширује речник модерне поезије. И то у два правца. Један је одмах видљив и већ самим насловом књиге сугерисан. Њутн се као какав лајтмотив јавља у овим песмама, па се ту тако нађу и речи без којих је помињање Њутна немогуће. Други правац је много значајнији. Читајући ове песме, ми проналазимо читав низ речи којих раније није било у поезији или са којима се модерна поезија још није саживела. Погледајмо и послушајмо које су то речи за поезију, оним редом које оне у јасној ауторској намери излазе на сцену у Њутновој поморанџи: демонстрације, систем, демократија, меница без покрића, екран, стамбени блок, мотор, конзерванс, билборд, контрола безбедности, детектори метала, терористички, скенер, багер, алармне сирене, агенција, центрифугирати, атомски реактор, берза, влада, диск, реклама, маркетинг, политички кредит, камера, глобализација, закони тржишта, корумпирани, пиратска копија, гигабајт, антивирус Нортон, МП3... Нису ове једине такве речи, али и поменуте су довољне да би се стекао утисак о језичкој основи у песмама Еве Липске у књизи Њутнова поморанџа. Некада ове речи у песмама Липске стоје као самостални изрази са својим пуним значењем, у другим приликама оне се појављују као саставни део стилских фигура, чиме само постају још природнији део поезије.

Рекло би се да ово уопште нису песничке речи и да од њих поезија не може много добити, ако на њиховим основама и може настати песма. Уводећи баш овакве речи у поезију, Ева Липска се суочава са неким од најизазовнијих и најактуелнијих феномена модерног света. Без тих речи као да више не можемо замислити наш свет. Да ли онда без њих можемо да замислимо поезију која хоће да говори о управо таквом модерном свету, сведеном на неколико основних проблема, релација и речи, а готово све су поменуте у малом речнику поезије Еве Липске? Поготову да ли можемо да замислимо поезију која је окренута свакодневици, која песму доживљава и као сведочанство, која у језичком склопу једног времена покушава да открије и његову праву природу? Управо на таквим претпоставкама говора о свакодневици настају песме Еве Липске објављене у краткој књизи Њутнова поморанџа.

Једно од сталних настојања модерних песника јесте да непрестано проширују језик своје поезије отварајући га према специјалистичким знањима, према новим областима искуства, међу којима нова техничка умећа заузимају посебно место, или пак према језику жаргона, конверзације или субкултурне реалности. Језик поезије, на тај начин, омогућава поезију искуства и сусрет са стварним, конкретним светом утемељен на основним изразима тог света.

Из такве позиције настаје и Њутнова поморанџа Еве Липске, песникиње живог чула и за мале догађаје и за темељне промене у приватној и јавној свакодневици. Њен језик те промене изражава, а њена иронија открива смисао који иза тих промена стоји. Конкретизујући до крајњих граница властити песнички језик, Липска у Њутновој поморанџи изблиза прати детаље и догађаје модерног света и убрзаног живота у њему. „Пукла је оса / точка историје”, каже се у песми „Њутнова поморанџа Судбина”. О томе, заправо, говори Ева Липска програмски се удаљавајући од, у другој песми поменутих, „непокретних истина искуства”.