Туомблијеви циклуси и сезоне

Љубитељи уметности, ако их пут наведе у Лондон, имају прилику да се у Тејт Модерн упознају са дугом и значајном каријером угледног америчког сликара и вајара Саја Туомблија (Cy Twombly). Велика тромесечна ретроспектива, под називом  „Циклуси и сезоне”, која траје до 14. септембра, јединствена је прилика да се виде многобројна дела – слике, цртежи и скулптуре – која обухватају више од пола века плодног уметниковог стваралаштва. Изложба, хронолошки организована, концентрисана на групе повезаних слика из кључних периода, као и на монументалне серије, прошарана је и интимнијим просторима посвећеним цртежу и скулптури.

Способност да повеже амерички и европски утицај уочава се већ на првим сликаревим радовима: њихова доминантна црна и бела палета, карактеристична је за апстрактни експресионизам, а „остареле и нагрижене” површине сугеришу уметников афинитет према послератној европској уметности. Следе слике и скулптуре које сведоче о Туомблијевим путовањима по Италији и Мароку, док платно „Олимпија” (1957) дугује свој настанак прозору римског атељеа са погледом на Колосеум. После оде Медитерану „испеване” у „Поемама мору”, групи цртежа из 1959, сликарев нови интерес постаје насиље. Овај стваралачки период, на изложби илуструју дела, испуњена сензуалношћу и еротиком – Убиство и страст, Криминал и страст. Присутна су и остварења са референцијама на историју, мит и велике сликаре (нарочито Рафаелове фреске), док слика „Иродијада”, надовезујући се на истоимену Малармеову драмску поему о Саломиној мајци, укључује цитате из поеме, транскрибоване на платну. Након разгледања сале са Туомблијевим скулптурама, стиже се до радова урађених за време уметниковог боравка у средњовековној луци Гаета на Тиренском мору (између Рима и Напуља), са којих поново зрачи његова дубока фасцинација водом. Пажњу изазива и дело „Без наслова” (Слика из девет делова), први пут изложена 1988. у италијанском павиљону на Бијеналу у Венецији, надахнута венецијанским сликарством из рококо периода. У претпоследњој соби изложене су две верзије „Четири годишња доба”: младо и витално пролеће – разиграно у црвеним и жутим тоновима, сензуално лето – конструисано преклапањем беле и блештаво жуте боје, после идиличне јесени стиже зима која – у сливу беле боје брише зелене и црне мрље – најављује долазак смрти.

На крају, сусрет са Туомблијевим делима из 2005, посвећеним актуелној теми – америчком рату у Ираку. Сликар налази инспирацију у Хомеровој „Илијади”, и ствара циклус од осам слика: Бахуси, пијани богови вина, представљају сјајан завршетак изложбе. Док калиграфски квалитет грчких богова призива ране радове изложене у првој сали, ове Туомблијеве креације потврђују сликареву тезу – да стварност постоји само у коегзистенцији са интуитивним. Двострука и готово шизофренична природа бога (Бахуса) осцилира између задовољства и нихилизма. Ова шизма (расцеп) на сликама дочарана је бојом: црвена је боја вина, али и крви, која цури и слива се у каскадама са платна.

Када је ове зиме, у строгом центру Рима, познати амерички колекционар јерменског порекла, Лари Гагосијан, инаугурисао своју, последњу у низу, галерију савремене уметности (после три у Њујорку, једне у Лос Анђелесу и две у Лондону), пробрана публика је истовремено присуствовала и отварању изложбе посвећене делима привилегованог Гагосијановог уметника,
Средином педесетих година, након бројних путовања у Европи и Африци, Туомбли (Лексингтон, Вирџинија 1928) „заљубио” се у Рим и у њему остао. Већ тада, издваја се по платнима која су се, надахнута Клеовом апстрактном лириком, надовезала на апстрактни експресионизам. Међу сликарима знака и геста, уметност Саја Тоумблија представља прелаз од чисте спонтаности енформела ка осмишљенијој свести о вредности покрета као трагу и регистровању акције.

Добитник значајних међународних признања, Туомбли је почаствован и многобројним ретроспективним изложбама (у Цириху, Паризу, Берлину, Њујорку...). Почев од 1964, уметник је у неколико наврата излагао на Бијеналу у Венецији. На Бијеналу одржаном 2001, овог пута у италијанском павиљону (као потврда његовог готово четрдесетогодишњег пребивања у Италији), изложио је дело „Лепант”, серију од 12 слика, која представља чувену поморску битку у којој су удружене флоте Свете хришћанске лиге (уз учешће Венеције) потукле турску флоту. Тада је добио и Златног лава за каријеру.

Централно место на римској изложби „Три записа из Салалаха”, припало је триптиху по коме је изложба добила назив. Ова тројна композиција, први пут доступна јавности, инспирисана је бујном природом лучког града Салалах у Оману, оазом, у којој сликар (претпоставља се) никада није био. На сликама великих димензија (свака слика 2,5 – 3,5 м, акрилне боје на шперплочи), позадина је интензивно тамнозелене боје, а бела слова се сливају са врхова слика (тзв. dripping техника).

Поред најновијих слика, урађених у периоду између 2005-07, на римској изложби су представљене и малобројне, али лепе скулптуре.