Лирски погледи на лица без сенки

„Велика колица” француског филмског великана Филипа Гарела

 „Кула без сенке”, аутентични кинески филм

Берлин – Како прошлост утиче на наше животе и наш животни пут питање је у срцу америчког филма „Прошли животи” Селин Сонг, драматурга и редитељке-дебитанта, иначе јужнокорејског порекла. Овај филм се уз „Тотем” Лиле Авилес, „Кула без сенке” Лу Џанга, „Опстанак доброте” Ролфа де Хира и „Велика колица” Филипа Гарела, нашао на самом врху свих критичарских листа у досадашњем промишљању о такмичарима за „Златног медведа” 73. Берлинала.

О „Тотему и „Опстанку доброте”, који стижу и на 51. Фест, већ је било речи на страницама „Политике”, а о „Прошлим животима” се може у најкраћем рећи да осваја својим реалистичним стилом, слободом коју ауторка даје својим ликовима како би се мисаоно јасно носили са својим осећањима. Романтична љубав, раздвојеност, срећа и улога судбине доминирају причом о једној детињастој, невиној вези без пољупца, започетој у Сеулу давних дана и поновном сусрету у Њујорку после 24 године. Сонгова покрива три периода живота својих главних јунака, на тренутке њен филм подсећа на познату триологију Ричарда Линклејтера „Пре...”, с тим што у њеним „Прошлим животима” доминира источњачка филозофија о јин-јангу, према којој смо ми сами и они који су повезани са нама заправо најновија верзија наших прошлих живота. Наративни курс Селин Сонг развија са деликатношћу, са правилном равнотежом, реалистично и блиско и јасно гледаоцима. Одличан филм.

„Кула без сенке”, аутентични кинески филм

Лиризам који извире из свакодневног живота, заједно са употребом реализма у директној вези са дубинским истраживањем односа између ликова, одлике су и аутентичног кинеског филма „Кула без сенке” познатог редитеља Лу Џанга (занимљиво, он је припадник јужнокорејске мањине у Кини), који мегалополис какав је Пекинг представља на другачији начин него што смо до сада имали прилику да видимо у савременим кинеским филмовима.

Џанг и камера његовог сниматеља прате упорно три главна лика: четрдесетогодишњег, разведеног ресторанског критичара, његову младу фото-репортерку и његовог остарелог и одавно отуђеног оца. Нит која их све спаја је усамљеност, напуштеност и нека врста емотивне одбачености. Усамљена лица, у сценама зароњеним у меланхоличну атмосферу, често су виђена кроз огледала која удвостручују њихова стања. Лица без сенки, баш као што је без сенке и та кула белог храма у чијој близини живе, што све добија и велику симболичку вредност како филм напредује. Међусобна, на тренутке неочекивана и непредвидива веза између три лика различитог животног доба, на крају ипак отвара излаз из њихових заглављених живота без сенки. У овом романтичном и очаравајућем филму, Лу Џанг истражује могућност повратка свих емоционалних и духовних фрагмената који су изгубљени током наших живота како бисмо спречили да буду заборављени. Људи се приближавају једни другима, и поново се удаљавају, али слике и звуци остају да сведоче о њиховом пролазу.

Смрт, губитак, туговање, али и љубав и смех, теме су филма „Велика колица” („Le grand chariot”/„The Plough”), француског филмског великана Филипа Гарела, који је такође од стране „МЦФ Мегаком филма” откупљен за приказивање у Србији. Гарел сада приповеда о троје браће и сестара који заједно са својим оцем и баком израђују лутке и приређују луткарске представе. Очево луткарско позориште које несебично воле упада у финансијске проблеме, али ће у трупу доћи сликар бескућник којег ће цела породица срећно пригрлити.

Показујући поново маестрално владање својим занатом, Филип Гарел истражује њему драге теме као што су љубав, пријатељство, туговање, проклетство и самодеструктивност уметничке душе. Оно што је у „Великим колицима” упечатљиво јесте Гарелов нежни и романтични поглед на породицу као уточиште, а све то додатно је појачано чињеницом да је у овом филму први пут спојио своје троје стварне деце, тако да се ово може „читати” и као филм о Гареловима. Уз то, са документаристичком прецизношћу овај стваралац нуди и велики поглед на свет у којем традиције умиру. Једна од тих традиција на издисају јесте и магија луткарских позоришта. Да ли ће се временом и традиција филмске уметности наћи на издисају?