Луцидна размишљања Абдулаха Сидрана

„Људи се боје да ће нестати Босне, да ће се распасти. Нама се 25 година заклињу да неће дозволити да се догоди оно што се већ догодило. Кад ми данас – а то значи од Дејтона до данас – кажемо „целовитост” и „сувереност”, ми изговарамо апстракцију која није у складу с реалитетом. У стварности, на терену тога нема – нити целовитости територија, нити суверености државе као такве... .” . Ово је јесенас изјавио Абдулах Сидран у сарајевском „Дневном авазу”. (октобар 2022)

Да је овај исти пасус потписао неки српски или хрватски аутор, Бошњаци би то схватили као цинизам и ликовање, али како иза тога стоји њихов највећи живи песник и велики боснољуб, онда је то песимистичко, разочарано и болно виђење босанске стварности. Не ради се о усменом говору уз који иде емоција која се препознаје по изразу лица, мимици, гестикулацији, контексту, него о фрагменту који не говори ни више ни мање од онога што је на папиру. Али пошто је потписник „наш Абдо”, шта год да је рекао или написао, зна се шта је хтео да каже. Насупрот томе, шта год да кажу „анамо они душмани”, мора да „нашој Босаници” спрема џеназу.

Али, опет, аналогно Сидрану, српски песник би рекао: „У Дејтон смо о отишли као победници у грађанском рату, као страна у преговорима, а већ тамо смо изгубили и највећи српски град после Београда, и  континуитет територије РС код Брчког, и 20 одсто контролисане територије, а касније и бројне уставне ентитетске надлежности. Дејтонска БиХ је данас апстракција, пуко слово на папиру, јер ово што се примењује није у складу са оним што је било потписано и гарантовано. Но, да Србима ово неко каже са бошњачке стране такође би било схваћено као иронија и исмевање.

Али већ у реченици која следи цитираним, Сидран још каже: „У Дејтон је отишла јабука, из Дејтона се вратио огризак.” Која и каква то бејаше јабука? Бошњаци су до пред сам крај рата држали око 10 одсто територије, а Срби више од 70 одсто и Хрвати мање од 20 одсто. А онда су уочи Дејтона, на преговорима у Женеви, добили још 15 одсто, што је НАТО бомбардовањем положаја ВРС  на терену наштимано на 51 одсто наспрам 49 одсто. Плус Алији је пружена прилика да спасе част бар једном победом, па макар и против својих одметника под вођством Фикрета Абдића у Цазинској крајини. У фудбалу с каже „почасни гол” у изгубљеној утакмици са великом разликом. А то је био „почасни аутогол”. Елем тачније би било рећи у Дејтон отишао огризак, а из Дејтона се вратило фртаљ јабуке. Сидран и већина Бошњака евидентно су очекивали да ће из Америке добити целу. Уздали су се у Холбрука, Изетбеговића, Силајџића.  Ако је тачна Ћосићева констатација: „Све што су добили у рату, Срби су губили у миру.”, за Бошњаке би важило: „Све што су изгубили у минулом грађанском рату, који су сами изазвали, добили су у миру. ” У оба светска рата били су у већином на погрешној страни историје (шуцкори, зелени кадар, домобрани, усташе, ханџар дивизија), а онда су у миру прихваћени од победника као недужни сапутници окупатора.

Изетбеговић је у Дејтону преговарао и договорио се са Туђманом и Милошевићем уместо са Караџићем и Бобаном. Јесу Слобо и Фрањо заступали по овлашћењу, а пратили су их Кољевић Крајишник, на једној страни, односно Крешимир Зубак, на другој, али Скупштина РС је споразум прихватила као информацију. Да је било дискусије и гласања, ко зна како би се завршило, с обзиром на то да су Срби били разочарани, посебно губитком српских делова Сарајева (Грбавица, Илиџа, Вогошћа ...). Хрвати су се непријатно суочили са чињеницом да нема ништа од Конфедерације ФБиХ са Хрватском због које су се одрекли Херцег-Босне. Једино Алија и Харис Силајџић су били аутентични представници босанских муслимана, односно Бошњака и барем њихови потписи на споразуму који анексима обухвата и устав БиХ, не могу се оспоравати, а бошњачки народ био је срећан што је рат завршен пре него што је АБиХ капитулирала.

Камо среће када би сви у БиХ почели да мисле  и осећају да су национално Бошњаци и босански патриоти или барем желе то да постану. А зашто да не, да сви буду Срби или сви Хрвати, па да Босна буде јединствена држава. Колико би све било једноставније, лакше и лепше. Нажалост, ниједни нити мисле нити осећају нити хоће да буду оно што нису. Једино Бошњаци имају фикс идеју да би други требало да ураде оно што ни они сами нису спремни.

Бошњака политика се позива на то да су најбројнији, да су једини старинци, да је сва земља била беговска, да су у грађанском рату једини бранили Босну, да су поднели највеће жртве, да немају резервну домовину као Срби и Хрвати. Међутим, равноправност се не заснива на бројчаном стању нације. Старинци не могу бити самим тим што се као нација појављују тек  половином 20. века. Аграрном реформом као и у свим модерним државама укинуте су феудалне, па и беговске привилегије. Током минулог грађанског рата и Срби и Хрвати бранили су и делове БиХ у којим су чинили већину. Муслимани (Бошњаци) били су концентрисани у највећим градовима и зато су добили Сарајево, Тузлу, Зеницу, пола Мостара, Хрвати само другу половину Мостара, а Срби једино Бањалуку. Званична међународна статистика жртава у рату 1992–1995, коју је радио Бошњак, показује да се национална структура жртава безмало поклапа са предратном структуром становништва. Најзад, Срби су у БиХ матични народ, односно нису допутовали из Србије, па им Србија није домовина, као што ни Бошњаци нису допутовали из Турске.

Што је најгоре у томе их подржавају Американци са својим политичким инжењерингом изградње синтетичких нација и држава. На основу властитог искуства мелтинг пота од више раса, религија, нација, култура, идентитета, коју називају Нови свет, насупрот европском искуству Старог света, са богатом историјом, великом традицијом и дугим колективним памћењем, они су босанским муслиманима утувили у главу јединствену грађанску државу, без грађана и против воље два народа. Грађански рат у БиХ је почео оног дана када је Цимерман рекао Алији да повуче потпис са Кутиљеревог плана, а овај је, према каснијем сведочењу Кутиљера, Венса, Овена и Столтенберга, по инструкцијама Стејт департмента одбијао и све касније европске планове о унутрашњој територијално-етничкој подели БиХ све до Дејтона. Амерички политички инжењеринг се ослонио на Кардељеву политику стварања нових нација (Македонци, Црногорци, Муслимани) те република и покрајина са атрибутима државности у „федерираној федерацији” (Бакарић). Зато ево и пола века касније Македонији суседи (изузев Србије) оспоравају или име државе или национални језик или територију. Стара држава Црна Гора не може да усклади српско-црногорски идентитет. А БиХ никако не може изнутра да се састави.

Чувени српски историчар Васиљ Поповић, рођен далеке 1887. у Стоцу, бечки доктор и београдски професор, написао је почетком прошлог века и сажео је проблем Босне. „С Босном је 1463. године нестало једне државе која је настала и живела претежно само као географска јединица и која је само у једном изузетном периоду за Твртка Првог,  покушавала из свог географског положаја створити једну историјску мисију. Као географске политичке јединице, без јединствене племенске и верске основе, Босна и Херцеговина нису  оствариле своју државну традицију. Верска подељеност и завађеност биле су и остале извор слабости средњовековне Босне и њена најтежа баштина за све касније време до данас.”  Додали бисмо: и до данас.

Алудирајући на неке расправе од пре неколико година о томе да ли би Бошњаци пошто говоре босанским језиком требало да се зову Босанци, а не Бошњаци, луцидни Сидран је рекао: „Не можемо да се договоримо ни под којим именом ћемо нестати. Негде смо грдно погрешили. А ја не знам да кажем ни када ни у чему.” Песник је поставио кључно питање, а одговор, који би можда повукао златну петљу босанског чвора, нико није ни покушао да пронађе. Напротив, све више га затежу управо они који кажу да им је највише стало до Босне, а она може да опстане само договором „три у један”.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa