Утемељивач позоришних мостова

Редитеља Никиту Миливојевића, који је одувек волео приче у којима постоји мешање времена, простора, стварног и нестварног, именовање за уметничког директора Битефа сачекало је у Љубљани, где ради своју ауторску представу инспирисану документарним филмом „Сиви вртови” браће Мејзлс и драмама Самјуела Бекета. Са насловом према стиху Роберта Фроста, који се помиње у представи: „Шумска стаза се рачвала на две, размишљајући о једној, изабрао сам другу” и са глумицама Миленом Зупанчич и Наташом Барбаром Гранчар. Шансу да на период од две године, кроз своју визију Битефа, одреди нови концепт и селектује представе за фестивал, поверена му је после истека мандата у децембру прошле године проф. др Ивана Меденице, који је на овој позицији био претходних седам година (50–56. Битефа). Истина, рекло би се, у не баш завидном тренутку, јер је Миливојевићу остало јако мало времена да сачини селекцију за наредно 57. издање Битефа, најпрестижнијег позоришног скупа у нас који се традиционално организује у септембру , а од којег се очекују нове позоришне тенденције.

Оно што је олакшавајућа околност и што свакако иде у прилог студиозном Миливојевићу, оснивачу Шекспир фестивала у Чортановцима, јесте то што је током дуге и успешне редитељске каријере режирао у Енглеској, САД, Немачкој, Шведској, Италији, Грчкој, Турској, Кипру, Словенији, Македонији… Уз то је и добитник свих релевантних позоришних признања: „Политикине” награде за најбољу режију на 31. Битефу, више Стеријиних награда, признања „Бојан Ступица”, награде критике позоришног часописа „Сцена”, годишњих награда многих позоришта и фестивала…

Захваљујући својој особености Миливојевић је утемељио чврсте позоришне мостове и стекао бројне пријатеље. Тако су поред осталог на његову адресу у Инђији стизала писма подршке Питера Брука, једног од најзначајнијих редитеља прошлог века. А као праву сензацију памтимо како је насмејани Том Бирд, извршни директор лондонског Глоб театра, предводио своје уметнике на гостовању на Миливојевићевом Шекспир фестивалу у амбијенталном простору Виле „Станковић”.

Односно како су Никиту Миливојевића позивали да се из Грчке, где овога лета режира Есхилове „Персијанце” у Елефсини, актуелној престоници културе на којој се очекује позоришна елита, врати у Београд и преузме функцију директора Битеф театра (2005–2009). Како ће одговорити нагомиланим уметничким изазовима, само он зна. Оно што је сасвим сигурно јесте да овога пролећа Никита Миливојевић неће орезивати винову лозу у свом винограду на Фрушкој гори, јер за то неће имати времена, иако нас је уверавао да прављење вина може да буде узбудљиво као и прављење представе. Мада како време пролази, зна да каже, примећује да се више обрадује када му неко похвали вино, него представу. Виноград је Миливојевића последњих година научио разним стварима, пре свега стрпљењу, томе да морамо да поштујемо ритам природе. Можда и ту пронађе кључ за надолазеће обавезе. Али у најезди активности свакако ће имати времена за своју децу Нађу и Милака, будући да га знамо као изузетно нежног и посвећеног оца. И зато га посебно ценимо.