Урлик за дијалогом и помирењем

„Она која распушта војске”, нова продукција Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници, необориви је доказ његовог залагања за дијалог и помирење, јер доноси прилично гласан урлик против ратних хорора и друштвено-политичке нетрпељивости. Зато се недавни приштински напади на ово позориште у медијима, оптужбе да је оно политичка машинерија, да је хегемонистичко и идеолошко, морају означити као потпуно неистинити, односно као манипулативни и политизовани. Сваки сегмент представе указује на њену идеју водиљу – потребу за заустављањем сукоба и превазилажењем тензија.

Представа је настала према Аристофановој „Лизистрати”, најизвођенијој староатичкој комедији, написаној у петом веку пре наше ере, као антиратни одговор на пелопонеске ратове који су пустошили античку Грчку, изазивајући настајање пацифистичких драмских дела, Еурипидових трагедија и Аристофанових комедија. „Лизистрата” прати развој одлуке уједињених атинских и спартанских жена да својим мужевима забране улаз у спаваће собе, односно да им наметну сексуални пост како би зауставили рат. Овај комички заплет, у чијој је основи дубоки отпор према насиљу, био је током историје извор инспирације различитим уметницима згађеним ратним менажеријама. У новије време, коришћен је као основа протеста против рата у Ираку, у глобалном „Пројекту Лизистрата”, као и средство критике бурних етничких сукоба у савременом Чикагу, у филму Спајка Лија „Чи-Рак”.

Најсвежије тумачење „Лизистрате” на грачаничкој сцени, у формално и идејно савременој режији Бобана Скерлића, има нарочиту друштвено-политичку важност, због деликатних околности његовог настајања. Имајући у виду бујност ликова ове комедије, сочност и ласцивност њиховог језика, разбуктани Ерос, распаљену жудњу женских и мушких ликова, Скерлић бира неконвенционалан редитељски приступ. У игру су коренито уведени микрофони, ликови наступају преовлађујуће статично, хладно и стилизовано, што глумци складно изводе. Њихова игра је церемонијална, они често не говоре директно једни са другима, већ гледају напред, у даљину, док комуницирају, што се може тумачити као знак отуђења, тешкоће комуникације. То има нарочито важан смисао у првим заједничким сценама између атинских и спартанских жена, зараћених страна, пре њиховог уједињења. Скерлићев поступак радикалне стилизације тако смањује (али не искључује) осећајност ликова и раскалашност радње, брехтовски упућујући на њена критичка значења. А то је посебно важно, имајући у виду главну тему, ангажовани пацифистички смисао, доследно спроведен у свим сегментима извођења.

Сценографија Горана Стојчетовића је једноставна и хладна, одређена тамним бојама, присуством микрофона и степенасто поређаних клупа, што се у целини може тумачити као симболички простор форума, места окупљања заједнице и решавања конфликата. Костими Татјане Радишић су усклађено сведени и функционално елегантни, а музика композиторке Ање Ђорђевић је бучна и индустријска, такође у складу са општим осећањем претње, али и антиратног протеста. У погледу доследности наметања критичког ангажовања гледалаца, важно је и директно обраћање нама, публици, на почетку представе, када нам једна глумица каже „Где сте жене?”, укључујући тако и нас, конкретно и симболички, у извођење, и заустављање непотребних ратова.

Овако чврсто постављена и пажљиво остварена представа „Она која распушта војске” има естетских недостатака, било је више простора за размаштавање основне сценске статичности, за развијање динамике у том хладном минимализму. Но, и ти недостаци се могу тумачити у прилог тези да је етика овде важнија од естетике, односно да је Аристофанова луцидна женска завера против силе мушког безумља вид вриска грачаничких уметника за хуманизмом који је изнад свих једностраних политичких циљева.