Страст је највећа емотивна истина

ВИШЕ ОД СПОРТА
Госпођа Жужи Јелинек (88) вредна је сваке пажње. Не, наравно, само због тога што је од обичне, још недоучене кројачице, ћерке сиромашних, а глувонемих Јевреја, стигла до Париза и постала истакнута креаторка, која је радила за Нину Ричи и Коко Шанел, већ и зато што је својим животним ставовима, шаховски речено, матирала многе.

У тој мат ситуацији и сад се нађу они који не знају, или не желе да знају, логичан след свих мушко-женских односа, о којима она често говори и пише. Њене књиге „Секс лечи све” и „Од секса до вечности”, као и преосталих пет, стално доживљавају нова издања.

Али, поразила је Жужи и велике играче какав је био Јосип Броз Тито! Те, 1961. године, због одбијања понуде доживотног председника она је морала да оде из Југославије. Међутим, три године касније Жужи Јелинек се вратила из Швајцарске, али не као протерани губитник већ као лична креаторка Јованке Броз!

Како доживљавате себе?

Пре свега, као кројачицу, као ону особу која је са 12 година села за шиваћу машину. Ова магична справа увек је била и мој пројектни сто. Моја најбоља другарица била је игла, а сви мушкарци су ми били само „конац” који је кроз ту иглу пролазио... У Париз сам стигла кад сам имала 17, а у писање сам се укључила, на молбу модних часописа, кад сам већ имала 55 година.

Чега се посебно сећате из детињства?

Споразумевања са родитељима. Говор глувонемих био је мој први језик, од осам колико сад говорим. И мајка Ружа Фрид, кројачица, и отац Изидор Фербер, мајстор за четке, били су глувонеми. А сад, сем хрватског, говорим још француски, енглески, немачки, италијански, мађарски и јидиш, језик северних Јевреја. Свим овим радом на себи извукла сам се из сиротиње. На ову тему снимљен је филм о мени. То ми је посебна част. Ово признање, обично, добијају они којих више нема, они који су отпутовали у „вечна ловишта”.

Шта је посебно обележило овај филм?

Податак да сам ја једина Јеврејка која се у Хрватску вратила из емиграције. Догодило се то у току Другог светског рата, кад сам имала двадесетак година. Била сам у Италији, а моји родитељи су остали у Загребу. Они су ухапшени и осуђеним на одлазак у Јасеновац. Спасла сам их тако што сам легла у кревет са италијанским генералом.

Значи, секс спасава све?

Тачно је. О томе сам отворено причала у том филму. Није ме због тога срамота. За своје родитеље ја бих дала и руку...

Да ли сте имали браћу и сестре?

Имала сам два прекрасна брата. Нажалост, обојица су стрељани у току рата. Учинили су то усташе. А оно што је најстрашније наши родитељи су морали да присуствовати стрељању старијег сина. Ми смо ужасно прошли тај геноцид над Јеврејима. О томе не волим да причам, али ви сте ме сад на то навели питањем о браћи. Било је и прошло... Извините ме сад мало. Сузе су ми пошле... Имам сад често осећај да ме родитељи и данас чувају и да и они уживају у мојој имовини.

Шта све имате од имовине?

Зарадила сам много тога. Имам четири куће на Женевском језеру. Овде у Опатији живим у својој луксузној кући која је једна од најлепших у овом дивном граду, а у Загребу имам стан од 300 квадрата. Не хвалим се. Поносна сам на себе. Јер, ништа ми није поклоњено.

Колико Вам је у раду помагао јеврејски лоби?

Сарадња Јевреја није баш на оном нивоу како се о томе прича. И Јевреји су људи као и сви остали, љубоморни једни на друге... Али, чула сам да су српски Јевреји сложнији од хрватских. Ипак, ја сам добра Јеврејка, пуно помажем том удружењу у Загребу...

Ко Вам је од познатих био гост у Опатији?

Долазе многи. Прошле године ту је био председник Хрватске Стипе Месић. А ја сам му казала – добро дошао код бивше сиротиње, а он ми је рекао: „Госпођо Јелинек, честитам Вам што се не стидите Ваше прошлости”.

Како доживљавате године?

Искрено речено, чудим се да сам жива, али ја се бавим спортом. Спорт ме одржава у животу. Радим гимнастику, возим бицикл... Сваки дан, од јуна до средине септембра пливам рано пре поде, још док никога нема, на дивној плажи која се налази испод моје куће, у Опатији. Доскора сам трчала, а сад само шетам. А и редовно се купам у џакузи кади у којој доживљавам благодарну хидромасажу...

А да ли сте се некад активно бавили спортом?

Јесам. Била сам одличан скијаш. Био је то мој спорт. Обожавала сам све те одласке на планине, спуштање низ стрме падине и снег који ми је хладио лице и грејао душу у свим тим зимским изазовима. А сад обожавам да гледам тенис. Баш волим оне младе и лепе Српкиње и Србе који су том спорту, углавном, боље од осталих. Уосталом мој велики пријатељ био је и спортиста, стонотенисер, члан државне репрезентације, сад покојни Жарко Долинар, који је у време Другог светског рата, са братом, спасао од смрти око 300 Јевреја!

Колико сте се пута удавали?

Четири пута. Два пута из љубави и два пута из интереса. Прошли пут је то било кад сам имала 81 годину. Мој садашњи муж, Милорад Ронкулин, био је судија, а и тројица претходних су били образовани људи: лекар, адвокат и министар. Волела сам увек да ми муж буде висок, леп и човек који је општепознат. Имам двоје деце: Ивицу (60) који живи у Женеви и Дијану (56) која борави у Лугану. Они имају своју деце, а ови ће ускоро своју...

А да ли сте били остављани?

Јесам. Први муж ме оставио. Био је то доктор Јелинек. Били смо у браку 22 године кад је он одлучио да се ожени нашом младом гувернантом, да не кажем слушкињом, која је тако градила своју каријеру.

А како сте Ви градили каријеру?

Правила сам модне ревије по свету. Путовала сам до Токија, Техерана, Пекинга, Мелбурна... Све ове ревије правила сам под својим именом. У то време, 1961. Председник Тито ме позвао на пријем и посебан разговор. Казао ми је да више не могу тако да путујем, већ да то морам учинити у име неке наше конфекцијске фирме. Понудио ми је да будем директор „Тетекса” из Тетова. Одбила сам, уверена да ми нико не може одузети машину и иглу. Била је то глупа одлука. Признајем то, јер моје најјаче оружје увек је била искреност.

И шта се догодило?

Практично су ме уништили. Све су ми блокирали. Тада сам се телефоном јавила произвођачу кабаница и пелерина из Женеве. Била сам му модни креатор. Тражила сам да ме плаћа франак по свакој продатој кабаници. Прихватио је понуду не знајући шта ће се догодити. А на тај начин зарађивала сам и до 30.000 франака месечно!

Шта сте тада желели да учините?

Желела сам да се вратим у Загреб и да слободно наставим посао креатора. Зато сам из Женеве сваког месеца, кад примим плату, писала – маршалу Титу, Кочи Поповићу, Петру Стамболићу, др Владимиру Бакарићу... Ова писма имала су исту садржину: „Зар није чудно да ме Швајцарци, који нису сентиментални, толико плаћају, а да се мени забрањује рад у мојој земљи...” 

Кад Вам је стигао одговор?

После три године позвана сам у нашу амбасаду у Берн. Добила сам поруку од Тита који ме позвао у Београд на разговор. На овај пут пошла сам, као држављанка Швајцарске, а повела сам и свог новог мужа, адвоката, Швајцарца. Лепо сам са Титом разговарала. Рекао ми је да је то што ми се догодило била само велика грешка. И, у том разговору, понудио ми је да, уз мој лични посао, будем креатор и Јованки Броз. То сам прихватила. И дуго сам то радила.

И живот Вам је, од тада, опет био песма?

Увек сам се тако осећала. Непрестано сам била заљубљена. На свакоме се види заљубљеност. То осећање је еликсир за здрав живот... Ми жене смо те које бирамо и тражимо нове љубави. Мушкарци само мисле да то чине.

Да ли верујете у пријатељство жене и мушкарца?

Како да не. Али, нема тог великог пријатељства, здравих особа, без секса. То питање је одавно добило свој одговор. А До секса у пријатељским односима долази кад се за то припреми ситуација, кад остану сами... То је једини услов. И тада више нема кочница. До секса те врсте долази спонтано. Без речи. Довољан је само поглед. И то пријатељство мушкарца и жене, уз дефинисана очекивања, постаје још чвршће. Али, у тој вези не мора да буде љубави. Често љубави и нема у тим односима. Јер, секс је чиста биологија... То је насушна потреба, као јело, пиће...

Колико сте пута били у таквим ситуацијама?

Не могу тачно да се сетим. Али, знам да је то диван осећај. У овим пријатељским сексуалним односима и због чињенице да се то, наравно, догађа тајно, обоје имају вишак адреналина и, самим тим, велику количину страсти. А страст је највећа емотивна истина... Међутим, имала сам ја велико, баш велико пријатељство у коме није било секса. Али, он је за то имао оправдање. Био је хомосексуалац.