Језик дели Црну Гору

 Подгорица – Уписивање црногорског језика као службеног у нови устав Црне Горе, те израда правописа, граматике и речника овог новог језика потврдило је раније изречене сумње да ће се тим чином унети додатне поделе међу грађане ове државе.

Влада Црне Горе почетком године формирала је Савет за стандардизацију црногорског језика који је требало да успостави његове норме. Пре два дана, како је писао и наш лист, председник Савета Бранко Бањевић, који је уједно и председник Матице црногорске, доставио је Министарству просвете предлог новог правописа црногорског језика којим је, између осталог, предвиђено доследно поштовање јекавског јотовања, што претпоставља и проширење азбуке за две нове графеме „ś” и „ź”, настале стапањем сугласника „сј” и „зј”.

Овакав предлог, како је тада саопштено, подржало је десет од тринаест чланова Савета, а интересантно је да ову верзију правописа нису хтели да потпишу управо лингвисти, јер како се види и из њихових досадашњих иступа, међу њима нема подела, односно они су јединствени у строго научном приступу овом проблему.

А да саопштење које је издато у име Савета „не одговара реалности”, потврдио је јуче члан овог тела Игор Лакић који је позвао Министарство просвете и науке да се не изјашњава о документу које је добило од председника тог тела Бранка Бањевића, „јер то није документ Савета”.
Бањевић је у јучерашњем саопштењу медијима оценио „да поједини чланови тог тела сматрају да нормирање црногорског језика значи преписивање Правописа српскохрватског или српског”, и позвао чланове Савета „да дају тачне информације у вези са досадашњим радом тог тела”.

„Документ који је Бањевић упутио Министарству није документ Савета, већ израз самовоље неколико људи који су својим понашањем флагрантно злоупотребили капацитет и кредибилитет овог тела”, тврди Лакић у саопштењу за јавност. „Не постоји званична верзија правописа црногорског језика, а документ који је Бањевић без сагласности Савета послао, представља ону верзију за коју Савет није гласао, и која, као таква, не може бити ни разматрана од надлежних у министарству.”

Он посебно наглашава да се транспарентност рада Савета, „на коју се Бањевић позива огледа и у чињеници да од почетка рада до данас Савет није усвојио правилник о раду којим се дефинишу права и обавезе његових чланова”.

„Упркос Бањевићевим тврдњама да се одлуке на Савету доносе једногласно, ниједан члан тог тела до сада није било у прилици да се изјасни о било којој одлуци”, тврди Лакић. – То упућује на закључак да су одлуке на које се Бањевић позива, ако и постоје, донете без знања чланова Савета и ван званичних седница тог тела.
Лакић је казао да је „тачно да је начела потписало десет од 13 чланова Савета”.

„Бањевић је ,заборавио’ да нагласи да су поједини чланови, приликом потписивања, изјавили да начела прихватају само под условом да се уведу дублети” – наглашава он. – Тих десет чланова није број који подржава верзију правописа о којој Бањевић говори, јер се на последњој седници од десет чланова пет експлицитно изјаснило против верзије која је стигла у Министарство.”
Лакић је оценио да је оваквим понашањем Бањевић у потпуности компромитовао рад Савета и онемогућио онај део тог тела који своје ставове базира на лингвистичким чињеницама, а не политичким мотивима, да се самостално и непристрасно изјасне о предлогу Правописа, због чега су и изабрани у то тело.

Осим правописа који је изазвао поделе у Савету, па самим тим постао и документ без валидности, ово тело није сачинило граматику и синтаксу новог језика.

Редовни професор старословенског и историје српског језика на Одсеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу др Јелица Стојановић у изјави за наш лист је казала да је покушај нормирања црногорског језика политикантски пројекат, производ политичке манипулације и нема историјску, традиционално-културну, симболичку, научну, нити језичку заснованост.

„Нормирање новог језика започело је под патронатом политичке олигархије и настаје као њен нуспродукт” – каже Стојановић. „Шта год да се предузима у покушајима „нормирања”, с обзиром да је то пројекат који нема везе са струком и науком, не може се изаћи из оквира српског језика. Једно су дијалекатске црте српског језика, друго стандардни српски језик и писано, књижевно и културно наслеђе српског језика.”

Она је казала да свако ко зна основне чињенице из лингвистике зна да су јотоване форме „сј” и „зј” – алофони, односно контекстуално условљене варијанте изговора фонема с и з, а не фонеме, како се ненаучно представља.

Стојановићева је појаснила да се приликом стандардизације језика водило и води рачуна да језик функционише као систем, са што мање дублета и изузетака, а тиме и стабилан.
„Питање је како се у систем може уклопити, осим ,сј’ и ,зј’, и јотовање група ,тј’ и ,дј’, јер би то подразумевало увођење и јотованих облика у речима као што су: ћеме од тјеме, ћелесни – тјелесни, ђело – дјело, ђеловати – дјеловати, или ђечак према ђевојчица – навела је Стојановићева.

Она је казала да је апсурд, производ неозбиљне политике, као што је уношење у Устав имена за језик који не постоји, водио другом апсурду, који је наметнут и недомештен науци.
„Из њега проистиче и следећи апсурд – примљени су студенти на фиктивни студијски програм (црногорски језик), без икакве норме и стандарда за фиктивни језик. Отворен је „студијски програм” на основу обећања да ће се у међувремену написати „уџбеници”, „правописи”, „граматике” за „будући језик”, а нико не зна шта би то „будуће”, без прошлости, требало да представља – казала је Стојановићева. – Студенти су се самим уписом определили шта ће да студирају, а предавачи и сарадници, с обзиром да су примљени и изабрани на Студијском програму за српски ни према којем другом програму, или назовипрограму, немају обавеза, поготово ако је у сукобу са струком, науком и истином”.

Ђорђе Брујић