Унутрашње борбе и тешке игре моћи

Вечерас се церемонијом додела награда и пројекцијом филма „Уста пуна земље”, који је Младомир Пуриша Ђорђевић снимао тик пред своју недавну смрт, завршава 51. Фест.

Највећи фокус некако је по правилу увек на Главном такмичарском програму међународних филмова међу којима се у овом Фестовом издању, по својој унутрашњој снази, по својим причама и емотивним стрелицама с којима дирају гледаочево срце, некако издвојили: „Проклети не плачу” мароканског редитеља Физала Булифе, „Трећи светски рат” иранског аутора Хумана Сеједија, „Звери” шпанског редитеља Родрига Сорогојена, „Опстанак доброте” Аустралијанца Ролфа де Хира који се тик пред Фест такмичио и у Берлину, а ту је и дебитантски турски филм „Снег и медвед” Салџан Ергун у којем је као српски копродуцент учествовао Милош Ивановић.

 Марокански мелодрамско неореалистички филм „Проклети не плачу” Физала Булифе ( био је приказан у „Данима аутора” у Венецији) посматра ефекте економског и породичног угњетавања у социјално раслојеном друштву. Све то аутор слика кроз несвакидашњу причу о односу мајке и сина са маргина друштва, које се такође убрзано модернизује ненапуштајући окове традиције и предрасуда. Мајка Фатима-Захра је напустила село да би у граду постала неко и нешто, али је завршила правећи стално невоље и скандале и себи и сину тинејџеру Селиму. Дечак је уз њу одрастао са лажима, беспогорно је волећи и верујући јој. Када сазнаје да његов отац никада није постојао већ да је зачет силовањем мајке, Селим покушава да се отргне и осамостали, али све то има понекад и велику цену и често гура крхки однос мајке и сина на ивицу слома. Узбудљив и занимљив филм у којем је мароканска глумица Ајша Тебе у улози мајке-вртирепке за дуго, дуго памћење и велико поштовање. Због ње ће се овај филм увек волети.

 Ирански „Трећи светски рат” Хумана Сеједија нашао се међу лауреатима Венецијанског фестивала ( „Хоризонти“), као један од оних вишеслојних филмова после чије се пројекције дуже размишља. Сеједи га започиње као неку суву, црну комедију коју развија у неочекиваном правцу и завршава личном трагедијом, јер другачије и није могло бити. Ово је прича о унутрашњима борбама јунака и тешким играма моћи ( што је иначе и мотив већине набројаних филмова), прикривена иза заправо комичне приче о најамном раднику Шакибу (изврсни Мохсен Танабандех) који је заједно са својим сиротим колегама-физичким радницима изнебуха ангажован као статиста на снимању филма о Хитлеру, на сету који је подигнут негде у далеким предграђима Техерана. Они преузимају улогу јеврејских логораша, облаче их у пругасте пиџаме и затварају у гасну комору, али како је реч о неписменим и необразованим људима, неинформисаним о историјском окружењу и позадини филма, они у нападу клаустрофобије лупају по вратима, очајнички желећи да побегну из просторија. И то није све, Шакиба у једном тренутку ангажују да одглуми Хитлера, али се из те сваколике црне комичности рађају рукавци приче о хуманости и љубави малих људи у друштву огрезлом у корупцију и моћ привилегованих.

 Те чудесне и опасне игре моћи као мотив појављују се и у шпанском  филму „Звери” Родрига Сорогојена, који је нека врста психолошке бајке о истинитостима приче а и жестоки реалистички трилер о судару напредка и традиције и мишићавости мушког погледа на свет. Већ сам почетак филма, са дивљим и фасцинантним сценама немилосрдног кроћења коња, наговештава драму и повишени адреналин који ће гледаоце држати до краја. У овом филму, сниманом иначе у планинским крајевима Галиције, Сорогојен кроји напетост и ствара тај осећај стално присутне љутње који узнемирава гледаочев стомак до нелагоде. Он је и у својим предходним филмовима пливао у реалности, ангажовано посматрачки се односећи према проблемима у шпанском друштву данашњице, а то чини и у „Зверима”.

  О „Опстанку доброте” Ролфа де Хира у протеклих десетак дана писало се ексклузивно са 73. Берлинала као о његовом најрадикалнијем филму, дубоко зароњеном у питања расизма и колонијалне експлоатације што све ни данас није нестало (не само у Аустралији већ широм света, де Хирова прича је и иначе универзална) већ је само попримило другачије облике. Лик Црне Жене, главне јунакиње која у овом филму без дијалога и много гласова упорно хода, исцрпљена али личном храброшћу подстакнута, кроз нестварно лепе пејзаже, тумачи фасцинантна и спонтано аутентична Маџеми Хусеин која није глумица, већ избеглица из Конга  која је у Аделаиди пронашла свој нови дом и ради као социјална радница.

 На страницама „Политике” ( током 59. Анталијског фестивала) писано је и о изврсном филму „Снег и медвед” младе турске ауторке Салџан Ергун. Њен филм је тематски прича о неприхватању било каквог напредка и промена у друштву, о чему се говори кроз лик главне јунакиње Ашли, градске медицинске сестре што се обрела у суровим планинским пределима закованим снегом да би се суочила са ништа мање суровим мачоистичким светом. Салџан, редитељски сигурно и храбро, води причу свог филма кроз многе тајне и сумње и тешке свакодневне препреке у функционисању (локалног) турског друштва данашњице...