Сатира је као операција катаракте

У причи „Инвалид” нове збирке сатиричних прича Бојана Љубеновића „Ништа није смешно” (у издању „Лагуне”), јунак се смеје као сишавши с ума у градском превозу, иако нема динара за најосновније животне потребе и може се сматрати потпуним губитником на свим пољима. Ипак, смех не може да заустави и због тога ризикује да добије батине од намргођених сапутника који му ипак уступају место, уз повик „Устаните, па видите да је човек инвалид!”

Још је француски филозоф Анри Бергсон у својој малој студији „О смеху” открио духовито да нешто што је комично једној групи људи онима из друге парохије није занимљиво или им је чак страно... Према томе, неко је овде испао из колосека, главни Љубеновићев јунак или читава група осталих. Лудило је бекство болесног или бекство од болесних...

Поводом тога да ли је или ништа није смешно, Бојан Љубеновић каже:

– Дошли смо у ситуацију да је данас сваки човек који се смеје сумњив. Чему се смеје, одакле му храбрости и воље за смехом и оптимизмом? Како га није срамота да се смеје у овој ситуацији, питају се дежурни мргуди који живе од тога што забринуто врте палце. Мали проблем у свему томе је што „ова ситуација” траје већ тридесет година. Историјски датуми, свађе с комшијама и целим светом, „преломни, судбоносни тренуци”, економске кризе и ванредна стања понављају нам се као у филму „Дан мрмота”. Из многих компанија и институција смех је протеран као непотребан, јер руши преко потребну атмосферу страха и неизвесности. Погледајте само лица и очи људи који се поред вас возе у градском превозу, тешко да ћете и трачак радости видети у њима. Мој је савет, ипак се смејте, јер ако чекате боља времена да бисте се опустили, радовали, живели живот пуним плућима, бојим се да их можда никада неће ни дочекати – сматра наш саговорник.

Као сатиричар није срећан поводом духовног стања нације, па каже:

– Већина људи је осиромашена до те мере да је свакодневно забринута за голу егзистенцију. У срећнијим државама када изгубите посао то јесте шок, али стање које се пре или касније превазиђе. Овде је отказ нека врста смртне казне, јер оног тренутка када останете без прихода, не можете да плаћате рачуне, на врата вам врло брзо закуцају извршитељи и ви губите све. Нема никога да вам помогне. Наше друштво је постало базен с пиранама, са свих страна неко хоће да вас покраде, опљачка, осакати. Уђите у најближу самопослугу па ћете се уверити. Услед тога, већина људи, поготово у малим местима, нема могућност новог запослења и живи у непрестаном страху. Отуда и толико породичних трагедија, самоубистава, толико подаништва, страха и неспремности да се ствари мењају. „Ћути, може и горе” – данас је мото наше нације.

Суштински смешне ситуације Љубеновићеве прозе огледају се у општем распаду свих вредности и прилагођавању јунака на сваку новонасталу ситуацију. Што већи хаос, то боље, прави је изопачени поредак. Како стојимо са прилагођавањем на сваку нову лаж, намеће се питање сатиричару...

– Ми смо се на лаж прилагодили као што су се Ескими навикли на ниске температуре. Више нам не смета, нити се ко нарочито потреса што је лаж свуда око нас. Она је постала начин живота. Ухватити некога у лажи некада је била срамота због које су људи црвенели, нису данима излазили из куће или су подносили оставке. Данас се лаж одомаћила, а срамоту смо искоренили. Јавно изговорена лаж постала је као огреботина на колима, медији је брзо исполирају и ништа се не познаје – мишљења је Љубеновић.

Ипак, његов лик Исидор Петровић, напрасно је умро баш када је требало срећно да се заљуби, и у смрти црвени што није обновио личну карту. У другим причама смејемо се глупости, посрнулости, неморалности осталих јунака. Све указује на то да се кроз сатиру лакше суочавамо са својом стварношћу, па и са самим собом... Аутор коментарише даље од тога:

– Немојмо мешати сарказам са смехом. Здрав смех представља опуштеност, радост, срећу, а сарказам је опор, горак, осмишљен уједа све око себе. Ми имамо превише сарказма, а премало смеха и то је показатељ колико смо болесно друштво. Погледајте само наш „Твитер”, желудац ми се преврне од тог цинизма и отрова сваки пут када одем тамо. Ипак, и то је нека врста самоодбране, јер да ни тога нема бојим се да бисмо били у још горој ситуацији. Ја често кажем да је моја мисија у књижевности да насмејем људе, јер сматрам да је то племенит задатак. Не постоји бољи комплимент који добијам од читалаца од реченице „Улепшали сте ми дан”. Улепшати неком и минут живота, а камоли дан је данас подвиг. Мој хумор ме већ кошта неких „озбиљних” књижевних награда, али баш ме брига – весело додаје Љубеновић.

Приче из нове збирке „Ништа није смешно” од трагикомичних све више нагињу правом трагизму, нарочито у оној која говори о сахрањивању сопствене младости у масовној гробници или оној са мотивом мртвих слова Устава током увиђаја. Поводом тога Љубеновић истиче:

– Често кажем да је сатира као операција катаракте. Људи често не разазнају лаж, лицемерје, корупцију иако су им испред носа. Сатира помаже да се та магла испред очију развеје и читаци боље разумеју шта се у овом друштву догађа. Некада је довољан само један афоризам или прича па да човек прогледа. У причама које сте побројали ја као писац претерујем, али сатира увек претерује и преувеличава баш зато да би и најслабовидији могли да уоче аномалије које нас окружују и загорчавају животе. И уопште није важно да ли су моје сатиричне приче смешне, већ да ли у њима има истине. Хумор у њима није главно јело већ зачин.