Си Ђинпинг и борба против сиромаштва

Будући да књига „Си Ђинпинг и борба против сиромаштва” представља казивање о личном доприносу ликвидације горућег проблема савременог друштва у највећој, још увек комунистичкој земљи света, читалац би могао да помисли да је то само једна досадна популистичка прича. Али није тако! Група кинеских аутора, на основу архивске грађе, саставила је причу о Си Ђинпинговој несебичној посвећености искорењивању сиромаштва у Кини, које је било заиста екстремно и, оно што је најболније, трајало је хиљадама година. Си Ђинпинг се од ране младости суочио са управо таквим сиромаштвом. Ова књига, иначе илустрована бројним занимљивим фотографијама, објављена је и код нас у издању куће „Албатрос плус” у преводу Уне Мишковић.

Приповедање о Си Ђинпинговој борби, описаној у овој књизи, почиње његовим прогоном у неко забито село у заосталом северозападном делу Кине. Пошто му је отац проглашен реакционаром, он је са групом других образованих градских младића у својој шеснаестој години био послат као испомоћ сељацима. Ту се сусрео са сиромаштвом епских размера: глад, становање у земуницама без воде и без струје и без икаквог намештаја. Сељаци су били неписмени, крајње сујеверни и пред њима није стајала никаква будућност. Боравак у овом екстремно сиромашном селу одредио је животни пут и политичку каријеру Си Ђинпинга, пошто је цео свој рад посветио борби против тога.

Он је непосредно учествовао у изградњи бране, допринео ископавању бунара како би село добило чисту воду за пиће, учествовао је и у копању канала за наводњавање и изградњи погона за био-гас. Није могао да прихвати да се исти начин живота и производње не мења хиљадама година. Прва ствар коју је предложио било је укрупњавање обрадивог земљишта, што се лако могло спровести јер је земљиште било државно. Образовање је сматрао кључним за искорењивање сиромаштва. Зато је инсистирао да сва деца похађају школу, а истовремено је тражио од виших партијских органа да некако пронађу средства да се школе, бар колико толико упристоје. Школе у том крају нису имале прозоре нити клупе, већ су деца седела на бетонском поду, а у још горем случају на земљи. Сматрао је да следећа генерација не сме живети овако како живе њихови очеви.

Избор на место партијског секретара у селу омогућио му је да оствари своје идеје, да покрене радионице и да сељаци почну да се баве производњом предмета који се лако могу продати у граду. Радионице су биле у почетку у шаторима поред њихових земуница. Кина је у то време, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, прешла на јединствен хибридни систем уводећи тржишну привреду, али у којој партија задржава одлучујући утицај. Си је и овде увео једну, за то време невероватну новину – идеолошку рехабилитацију. Пошто је сматрао да није могуће извршити такве промене на селу без високо образованих стручних кадрова, успео је у настојању да се прихвати његова идеја да се на селу ангажују стручњаци који су били одбачени као неподобни, па чак и они који су били и осуђени. Брзо се показало да ти људи хоће радо да своје знање употребе за искорењивање екстремног сиромаштва.

Треба истаћи његову идеју да се знање подигне на пиједестал. У то време била је јеретичка мисао да се сељацима не помаже тиме што им се даје оруђе за рад, већ тако да се у селима запосли референт за науку који би био задужен да даје стручне савете сељацима како да постигну веће приносе. Истовремено је инсистирао на робној производњи и на продаји вишка производа који би се улагали у даље осавремењивање производње. Спајањем конфучијанске традиције, и данас изузетно живе у Кини, са социјалистичком изградњом новог друштва остварен је један модел, изузетно привредно успешан, који деценијама има невероватан двоцифрени привредни раст. Само да подсетимо да је у заосталом северозападном делу Кине БДП порастао за двадесет пута у последњих двадесет година, а сиромаштво смањено у заиста импресивном обиму.

Напуштањем совјетског модела комунизма и увођењем специфичног хибридног система, омогућен је брз економски преображај читавог друштва. Овакав систем ствара велике неједнакости, али су легализацијом тих разлика богати били увучени и сами у борбу за смањење сиромаштва. У овој књизи аутори ни на једном месту не говоре о изузетном просперитету великих кинеских градова. Основна идеја борбе против сиромаштва јесте борба против сиромаштва на селу. Када се погледа слика села у које је Си дошао са својих шеснаест година са оним како то село сада изгледа човек би помислио да се ради о некој популистичкој реклами комунистичког система. Село без воде, струје, пута, кућа, са једне стране и потпуно ново село ушорено са изграђеним водоводом, канализацијом, струјом, широкопојасним интернетом и модерним кућама са друге стране.

Идеја Си Ђинпинга да се сиромаштво може искоренити само преображајем села показала се исправном. Можда делује популистички детаљ да Си никада у својој политичкој каријери није дозволио да му домаћин који га је позвао на отварање предузећа или у посету селу, плати ручак, него је све своје трошкове плаћао из свог џепа. Идеја која се провлачи кроз целу књигу, да се инсистира на знању а не на дипломама, такође треба да заинтересује наше читаоце, јер се код нас и даље, вреднују дипломе, а не знање. Нажалост невидљива Смитова рука одмах решава јагму за дипломама, тако што ће оне моћи да се купују. Нама је интересантна и његова идеја о сузбијању хедонизма и расипништва, као и борба која се такође води у селима, за бистре реке и зелене планине.

Борба за искорењивање сиромаштва није само проблем Кине, већ је то данас највећи светски проблем. Велики број земаља данас се суочава са проблемима исхране свог становништва, недостатком воде за пиће, огромним здравственим проблемима, са уништеном природном средином. Зато је значај ове књиге и у томе што даје једну оптимистичну слику и што указује на то да се овај проблем, уколико би се највиши државни врх томе посветио, и те како може решити.