Држимо се нашег кроја

Папагајске реформе земаља у транзицији представљају пожељан приступ промени друштва. Ко даје паре жели и контролу, па отуда и реформе које невероватно личе једна на другу. Мало је креативних нација у транзицији које су одолеле скривеној замци „инстант решења”.

Транзиционе земље често оболевају од инерције и некреативности у примени реформистичких задатака, суштински датих као сет смерница, а не као заокружена решења. Неразумевање праве логике тзв. усклађивања са западним или европским стандардима доводи до феномена амебоидне привреде, непрепознатљиве у високо конкурентном окружењу. Ово је ситуација у којој се Србија налази, немоћна, а јуначки вољна да у слободној конкуренцији парира значајно јачим европским економијама.

Евидентна је општа јадиковка српских привредника, који и на домаћем тржишту, значајно царински и нецарински заштићени, једва излазе на крај са западном конкуренцијом. О наступу на ширем европском тржишту не треба ни говорити, јер се готово немамо чиме представити.

Када је у питању оцена разлога неконкурентности српски привредници су јединствени бар у једном – мало је квалитетних кадрова, а српски образовни систем је, као што знамо, дубоко у процесу реформе и примене тзв. Болоњског процеса. Болоњски процес је, да се разумемо, део ширег приступа развоју образовног бизниса и растућих инвестиција. С једне стране, прецизирање пута стицања знања, уз препознатљив бодовни систем оцењивања и повећање дипломске лествице (мастер ниво), у функцији је образовања, кретања и глобализације. С друге стране је  намера да се унапреди продукција квалитетних кадрова, неопходних српској привреди.

Евидентан је раскорак у интенцији реформе образовања и тренутном резултату. Апологете половичних реформи ће рећи да су неверници нестрпљиви, те да ће деценије пред нама показати резултате њиховог ламентирања. Српска љубав према аферим ефендијама, у времену дневних промена пословног амбијента, неће помоћи домаћим привредницима.

Несклад реформе образовног система и актуелних потреба привреде крије замку разочарања у Болоњски процес. Чему Болоњске промене у школству, силне акредитације, мање групе студената и менторски рад, кад привреда у довољној мери не добија оно што јој треба? Да ли је српско друштво и овога пута упало у замку примене промена чију суштину недовољно разуме? На крају, шта радити како би Болоњски процес добио пун смисао, уз ажурну хармонизацију школства и привреде?

Континуирано усклађивање потреба српске привреде и система образовања, у контексту Болоњског процеса, захтева студиозно развијене механизме афирмације својеврсног партнерства у привреди. Узгредно ослушкивање кретања у привреди образовних институција и некоординисана јека српских привредника није пут који ће довести до решавања бројних проблема домаће привреде. Поменимо парадоксалан контраст шампионске незапослености и недостатка адекватне радне снаге.

Проблеми недостатка кадрова у српској привреди су како ’већ виђени’, тако и јединствени, чему треба и примерити решење. На овом нивоу од Запада не можемо очекивати готов одговор. Идеју Болоњске реформе образовања морамо сами примерити проблемима домаће привреде.

Чини се да je неопходна креативност и иницијатива свих страна у проблему – државе, привреде и образовних институција. За почетак, подстакнимо српске привреднике да преко својих удружења типа привредних комора, организовано и динамично шаљу поруке факултетима и школама какве кадрове очекују за привреду која долази. Ако привредницима није јасно како треба образовном систему предочити реалне потребе, нека се обрате Привредној комори Марсеја, најстаријој такве врсте у свету. И ето малог доприноса извеснијој будућности профитног и непрофитног сектора и смањену драматичног проблема незапослености. Унапређењу конкурентности српске привреде и образовања треба да да значајнији допринос, унапређујући истовремено своју понуду на све атрактивнијем тржишту образовања.

доцент на Економском факултету Универзитета у Београду