Ненад Јездић за „Политику”: Енергија заблуде је огромна

Наш човек је мудар, он мисли својом главом. Нареди му, па да видиш како се изигравају наредбе...

Ове речи казивао је протеклих вечери глумац Ненад Јездић, премијерно тумачећи насловни лик у сатиричној фарси Александра Поповића „Развојни пут Боре Шнајдера” у режији Егона Савина на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Драматург је Божо Копривица, сценограф Егон Савин, костимограф Лана Цвијановић. Уз Ненада Јездића, јунаке Александра Поповића играју и: Радован Вујовић, Тамара Драгичевић, Бранислав Лечић, Небојша Миловановић, Милица Гојковић, Ирфан Менсур, Бранка Шелић, Лазар Ђукић, Огњен Никола Радуловић, Ђорђе Пантовић, Лука Лопичић, Катарина Рајковић, Анђела Кузмановић, Дуња Антић, Јана Рокић, Лана Вукашиновић и Раде Стојиљковић.

„Сви смо ми људи грешни. Не треба се светити. Потребно је научити опраштати људима”, знао је да прозбори Александар Поповић. Зашто се Поповићева литература увек игра на „високим температурама”?

Једноставно питање, а комплексан одговор. Ово је драма о онима који граде и разграђују, а не о онима који руше. Ипак то рушење је кратак процес, ефикасан и брз. Разграђивање је дугорочна тема која се протеже. И увек су у сваком систему, простору, постајали они који су истински желели да граде. Бахато је рушити, али разграђивати, то је она потмула, софистицирана димензија коју Поповићеви јунаци махом чине и раде. Разграђивати – комад по комад, циглу по циглу. Ако је Поповић то писао 1967. године, значи на основу својих импресија и спознаја, то је трајало претпостављам неких тридесетак година пре тог периода. Онда је то нама Аца понудио 1967. године, па је неко то играо седамдесетих година прошлог века, па се преносило у деведесете, па ево и данас. Е, о том дуготрајном процесу причамо, заправо о градитељима и разграђивачима. Нећу да користим реч рушилаштво, упркос свему опстајемо, постојимо, али разграђују они из доњих слојева естаблишмента. Ми имамо неке харизматичне фигуре које су са народом и које на крају крајева и народ поставља ту где јесу, али ми причамо, искључиво се ослањамо на оно што је у тим доњим слојевима естаблишмента, како би се рекло: они који нису испод радара. Њихова потреба за позицијом, њихова потреба за статусима, за материјалним, за богаћењем. Жеља да се успоставе у животу као великаши овога народа – то је димензија о којој је Поповић врло критички причао и писао.

Јунаци Александра Поповића су одбачени поданици. Како бисмо дефинисали „револуцију” Боре Шнајдера, односно: како певати из „сопственог грла”?

Имали смо баш на проби једну занимљиву дефиницију. Јако ми се допала јер је истинита, а гласи: „Енергија заблуде је огромна у односу на енергију рација коју човек носи, коју би волео да спозна и препозна.” Тај рацио, то је оно до чега се долази кроз овај Поповићев опрост и тај рацио је оно до чега се долази када каже: сви смо грешни. Суочити се са сопственим грехом, никада нисам нити желео, нити умео, нити знао да дефинишем у маси. То је и у групацији било које врсте, природе, то је процес који предстоји свакоме од нас. О том процесу је најречитије, најсликовитије говорио Ђинђић у нашој блиској прошлости. Нисам достојан да тумачим и да причам о Ђинђићевим речима, али некако увек смо имали оне који су нас призивали на то да се у главама, свести у животима код нас оваплоти нешто племенито, чуварно градитељско, стваралачко, истинско. Бора Шнајдер је наш далеки рођак и предак, постојао је и постоји данас. Ако не скупимо снаге да опростимо како нам саветује Аца Поповић, убеђен сам да ћемо и у временима која нам предстоје, имати само шнајдере уместо професионалаца

.Да ли је Бора Шнајдер грешник? Коју глумачку муку вам је задао?

Велику, заиста велику муку ми је задао. Поверавао сам се и поверавам се. Доста специфичан рад у овом тренутку. Током последње две-три године имао сам много драмских удараца, изводио их и шутирао са Егоном Савином, и ово је сада нешто што тражи нови код, нову брзину, тумачење. Посебну свежину. Већ дуго радим у позоришту, дуго и трошим овај живот, и како си старији све ти је теже, али сам био истрајан у једном – да заиста добрано испратим оно што је била редитељева жеља у вези са овим ликом. То је оно огољавање које мораш са Егоном Савином сваки пут да прођеш, да збациш све са себе, да оставиш све и да кренеш у нешто ново. Егон Савин увек нешто ново нуди, као редитељ се не ослања на оно што си ти као глумац у слабости својој и по депоима прошлости своје копаш па износиш. Не, он увек упорно инсистира на новом, другачијем, бољем, лепшем, на аргументованијем. Зато волим да радим са Савином и зато ово сматрам и великим искушењем, али и великим даром.

Говорили сте да нема ништа теже од улоге Милутина Остојића, којег сте исто тако снажно бојили са Егоном Савином у монодрами „Књига о Милутину”. Зашто вам је Бора Шнајдер био захтевнији глумачки изазов?

Верујте да је много комплексније, захтевније радити Бору Шнајдера. Причали смо доста о Милутину, и то је било на свој начин деликатно, тешко. Чини се да постајем сада нека нарикача, па ламентирам над сваким својим послом. Али ово ми се тешко отварало и вероватно ће бити и посебно узбудљиво уколико се спроведе и успем у томе у данима који надолазе.

Шта глумца држи у вертикали, физичком и менталној кондицији када спрема овакву улогу?

То је оно о чему смо причали, а што је слабост и мањкавост ових карактера који су у доњим слојевима естаблишмента. Значи поништи се, веровати у ново. Радуј се новом, другачијем и буди до краја у томе. То те и троши, али и надахњује. Велика је сатисфакција ако се то постигне. И наравно, дуго већ, чини ми се живим један хармоничан, миран, лагодан живот у ономе што сам изабрао. Имам и своје паралелне активности, али како је приметио један мој пријатељ: „То је очигледно твоја мера ствари, када би се одрекао једнога или другога, вероватно би престао ти да будеш ти.” Добро је да зло не чује. Имам снагу, кондицију, жељу и вољу.

Истина је свакако ваш путоказ... Како трајати на том путу?

Истину је најмудрије говорити, то знам. Е сада, истина је деликатна, истина у коју човек верује. И заблуде човека често доведу у ситуацију у којој су и ови Борини функционери и функционерчићи, али треба истрајавати у својој истини и треба се преиспитивати. И као што рече Поповић, сви смо грешни. Али казао бих: и када примиш опрост, каже ти се иди и не греши више. Свиђа ми се Борин витализам, његова способност за опстанком. Иако сам рекао да је мој живот хармоничан и у вертикали, наравно наступе и тренуци када човек мора да буде виталан и сачува се. То је нешто што је лајтмотив Боре Шнајдера. Бори је тешко на његов начин, па ако и мени некада буде тешко на мој начин, морам истрајавати у животу. Морамо дати животу сву своју снагу, перцепцију, читав хабитус свој за оно у шта верујемо.