Сликар и игуман

Шишатовац – У манастиру Шишатовац, скоро уништеном у Другом светском рату, а сада у обнављању, данас ће бити служена света архијерејска литургија намењена Рафаилу, бившем игуману овог манастира и једном од српских светаца. Биће то на дан Светог Рафаила Шишатовачког, који је управо овде, 3. септембра 2000. године, уведен у српски православни календар као светац. Пре тога, овај у мукама преминули игуман овог манастира био је скоро заборављен у великом мноштву Срба уморених у усташком геноциду у Срему.

Прича о игуману Рафаилу изгубила се негде после Другог светског рата, заједно са многим појединостима о страдању овог манастира, његових монаха и његовог огромног културног блага. Неки аутори написа о фрушкогорским манастирима избегавали су крваве детаље и радије се бавили инвентарисањем несталог, односно сачуваног блага, а мање страдањима људи и планским разарањем. Трагична судбина оца Рафаила, данас се то јавно признаје, чинила се незгодном у време претходне Југославије, па се мало ко и сећао човека важног за српску културу и историју.

Монах Рафаило се звао Георгије Момчиловић, а рођен је 23. априла 1875. године у бачком селу Дероње. Родитељи су га у детињству одвели у манастир Ковиљ, где је видео иконостас Аксентија Мародића, па се и сам снажно заинтересовао за сликарство. Искушеник Георгије је већ у дванаестој години насликао портрет патријарха Ђорђа Бранковића, а као двадесетогодишњак сликао је у манастиру Бођани. Искушеник Георгије замонашио се са 22 године у манастиру Манасија као Рафаило, и трајно се везао за духовни и уметнички живот.

Према писању Угљеше Рајчевића, аутора монографије о Рафаилу Момчиловићу, овај монах је већ имао сликарско искуство кад је са 22 године почео и право сликарско школовање у Српској цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика. Знатно старији од осталих полазника, Рафаило је „прескочио” две године и одмах био примљен у трећи разред школе. Сликарске студије наставио је у Русији, а после га је црква упутила на наставак студија у Италији.

(/slika2)Свој први иконостас Рафаило је урадио у Великој Крсни, а по доласку са студија исликао је низ иконостаса по црквама Србије. Имао је и веома запажене изложбе у Београду и Загребу, где је стекао наклоност критике.

Отац Рафаило обрео се у Шишатовцу 1938. године. Пред обавезама игумана сликарство је устукнуло, па је ређе сликао. Завршавао је слику једног трагично преминулог дечака кад су усташе дошле по њега. Одведен је у логор у Славонској Пожеги и подвргнут понижавању и тешком мучењу. Издахнуо је 3. септембра 1941. године.

Веома надарени Рафаило оставио је иза себе велико сликарско дело, расуто по музејима, црквама и приватним колекцијама. Требало је да прође скоро пола века па да доспе на почасно место српске историје, баш као и његов претходник у Шишатовцу Лукијан Мушицки, као Вук Караџић и Филип Вишњић, који су такође боравили у Шишатовцу.

Ако и грађевине могу да пате, манастир Шишатовац може се сматрати мучеником, баш као и његов игуман. Другог лета по мученичкој смрти архимандрита Рафаила, манастир је паљен и рушен у акцији усташке државе на планском истребљивању Срба у Срему. После Другог светског рата материјал је развлачен са његових зидина да би се градиле земљорадничке задруге и месне управе по околини.