Slikar i iguman

Šišatovac – U manastiru Šišatovac, skoro uništenom u Drugom svetskom ratu, a sada u obnavljanju, danas će biti služena sveta arhijerejska liturgija namenjena Rafailu, bivšem igumanu ovog manastira i jednom od srpskih svetaca. Biće to na dan Svetog Rafaila Šišatovačkog, koji je upravo ovde, 3. septembra 2000. godine, uveden u srpski pravoslavni kalendar kao svetac. Pre toga, ovaj u mukama preminuli iguman ovog manastira bio je skoro zaboravljen u velikom mnoštvu Srba umorenih u ustaškom genocidu u Sremu.

Priča o igumanu Rafailu izgubila se negde posle Drugog svetskog rata, zajedno sa mnogim pojedinostima o stradanju ovog manastira, njegovih monaha i njegovog ogromnog kulturnog blaga. Neki autori napisa o fruškogorskim manastirima izbegavali su krvave detalje i radije se bavili inventarisanjem nestalog, odnosno sačuvanog blaga, a manje stradanjima ljudi i planskim razaranjem. Tragična sudbina oca Rafaila, danas se to javno priznaje, činila se nezgodnom u vreme prethodne Jugoslavije, pa se malo ko i sećao čoveka važnog za srpsku kulturu i istoriju.

Monah Rafailo se zvao Georgije Momčilović, a rođen je 23. aprila 1875. godine u bačkom selu Deronje. Roditelji su ga u detinjstvu odveli u manastir Kovilj, gde je video ikonostas Aksentija Marodića, pa se i sam snažno zainteresovao za slikarstvo. Iskušenik Georgije je već u dvanaestoj godini naslikao portret patrijarha Đorđa Brankovića, a kao dvadesetogodišnjak slikao je u manastiru Bođani. Iskušenik Georgije zamonašio se sa 22 godine u manastiru Manasija kao Rafailo, i trajno se vezao za duhovni i umetnički život.

Prema pisanju Uglješe Rajčevića, autora monografije o Rafailu Momčiloviću, ovaj monah je već imao slikarsko iskustvo kad je sa 22 godine počeo i pravo slikarsko školovanje u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi Kirila Kutlika. Znatno stariji od ostalih polaznika, Rafailo je „preskočio” dve godine i odmah bio primljen u treći razred škole. Slikarske studije nastavio je u Rusiji, a posle ga je crkva uputila na nastavak studija u Italiji.

(/slika2)Svoj prvi ikonostas Rafailo je uradio u Velikoj Krsni, a po dolasku sa studija islikao je niz ikonostasa po crkvama Srbije. Imao je i veoma zapažene izložbe u Beogradu i Zagrebu, gde je stekao naklonost kritike.

Otac Rafailo obreo se u Šišatovcu 1938. godine. Pred obavezama igumana slikarstvo je ustuknulo, pa je ređe slikao. Završavao je sliku jednog tragično preminulog dečaka kad su ustaše došle po njega. Odveden je u logor u Slavonskoj Požegi i podvrgnut ponižavanju i teškom mučenju. Izdahnuo je 3. septembra 1941. godine.

Veoma nadareni Rafailo ostavio je iza sebe veliko slikarsko delo, rasuto po muzejima, crkvama i privatnim kolekcijama. Trebalo je da prođe skoro pola veka pa da dospe na počasno mesto srpske istorije, baš kao i njegov prethodnik u Šišatovcu Lukijan Mušicki, kao Vuk Karadžić i Filip Višnjić, koji su takođe boravili u Šišatovcu.

Ako i građevine mogu da pate, manastir Šišatovac može se smatrati mučenikom, baš kao i njegov iguman. Drugog leta po mučeničkoj smrti arhimandrita Rafaila, manastir je paljen i rušen u akciji ustaške države na planskom istrebljivanju Srba u Sremu. Posle Drugog svetskog rata materijal je razvlačen sa njegovih zidina da bi se gradile zemljoradničke zadruge i mesne uprave po okolini.