Такса на хуманост

Ниш – Позната је ова земља као гостопримљива. О српском народу, ни то није нешто ново, свуда и одавно се прича као о јединственом када је реч о гостољубивости. Да правила, међутим, увек и свуда имају изузетак говори скоро невероватна и апсурдна прича забележена ових дана у Нишу.

Већ месец дана у Србији су, за сада само у Нишу, стручњаци за разминирање, односно специјалци за откривање касетних бомби, које је у нашу земљу као помоћ у веома ризичној мисији послала влада Руске Федерације. Четрдесет руских специјалаца и пиротехничара недељама и данима већ претражују цивилни део нишког Аеродрома „Цар Константин”.

Дошли су Руси да помогну и резултати њиховог се рада већ виде: открили су, демонтирали или уништили седам касетних бомби, четири авио-ракете, десетак минобацачких пројектила, велику количину муниције за противтенковске топове, детонаторе за мине и бомбе... До јуче су прегледали 67.000 метара квадратних простора на нишком аеродрому. До краја године, значи у наредна четири месеца, колико је на основу потписаног Протокола о сарадњи двеју земаља предвиђено да остану у нашој земљи, специјалци за бомбе, ракете и мине треба да претраже преко 700.000 метара квадратних земљишта за које се сумња да није очишћено и на којем је врло могуће да и даље има НАТО пројектила заосталих након престанка бомбардовања Србије у пролеће 1999. године. И када заврше разминирања вероватно их исти посао чека и у околини Краљева, Сјенице...

Треба свакако рећи да је влада Руске Федерације као помоћ Србији за реализацију овог посла и ангажовање својих стручњака и специјалаца издвојила шест милиона долара.

Толико о Русима. Овај простор заслужује сада мало текста и о нама. Петар Михајловић, директор Центра за разминирање Србије, јуче нам је испричао да се догодило нешто потпуно апсурдно: полиција тражи да руски стручњаци поднесу захтев за боравак и плате таксу уз тај поднесак, као и да плате визу и визну маркицу. Све то, како је речено „Политици” јуче у полицији, износи 650 динара по особи.

Ето шта се догађа када се на прописе и закон гледа „слепо”. Људи су дошли да помогну, такорећи су даноноћно на подручју где дефинитивно има мина, бомби и ракета, раде веома ризичан и опасан посао, а ми им указујемо „широко” гостопримство тако што смо им одредили намет: свих 40 специјалаца мора полицији да пријави свој привремени боравак у Србији и то по основу запослења и, наравно, да за то плате таксу!

Сада, што је такође парадоксално, преко Министарства унутрашњих послова и Министарства финансија мора да се доказује како људе добре воље, који су дошли да нас разминирају и омогуће нам безбедан живот, треба да ослобађамо плаћања таксе, јер потписаним протоком о сарадњи на ризичном плану и послу, то није предвиђено.

А закон који је примењен у одређивању овог намета на хуманост и доброчинство, овог апсурдног трошка, потиче још из 1980. године...