Тиква ипак није пукла

Пукла тиква између Вучића и Додика? Вучић ће пустити низ воду Додика и РС? После тријумфа на изборима Додик одлучио да крене својим путем? Вучић одложио санкције Русији докле год Србија могне да издржи? Додик је на врхунцу антируске хистерије, Путину доделио орден? Москви је важнији Вучић, али више верује Додику? Додик својим заоштравањем према комшијама у БиХ, али и ван ње отежава Вучићу? Вучић на рачун Србије помаже Српску? Ни Вучић ни Додик већ дуже не спомињу да је сарадња Србије и Српске најбоља икад? Очигледно захлађење односа између Вучића и Додика?

Као да се неко труди да покаже да два српска лидера потајно раде један против другог, а ти политички сеизмолози прецизно региструју и тумаче сваку наводну промену у односима. Мотри се свака реч, интонација и гест, оно што су казали и прећутали, где су били одсутни и присутни, лично или преко изасланика.

У Бањалуци неке опозиционе странке и одговарајући медији настоје Додика да представе као политичара који систематски провоцира сукобе са друга два народа и међународном заједницом, те минира настојања Вучића да успостави добре односе са свим лидерима у БиХ, суседима и са колективним Западом, а у циљну мира, стабилности и економског просперитета Србије. Штавише неки опозициони лидери се отворено препоручују као бољи партнери власти у мајци Србији, који ће беспоговорно и дисциплиновано следити инструкције из Београда.

У Београду пак извесни опозициони политичари и везани медији истичу Додика као храброг и самоувереног српског лидера који одлучно узвраћа на све притиске Западу и чак зна и да опсује њихове емисаре. Насупрот Вучићу, који распоређује јаја у више корпи, купује време, одуговлачи, прави компромисе, тражи пријатеље међу традиционалним непријатељима.

Такво понашање опозиције у обе српске земље представља легитиман начин борбе за власт, али ... Још од времена аустроугарске анексије БиХ, Запад ради на подели, удаљавању и сукобу Срба у двије државе. Планове црно-жуте монархије о продору германског фактора на топла мора са стратегијом Ватикана за ширење католичанства на исток, маестрално је артикулисао бечки намесник у БиХ Калај. Окретао је муслимане против Срба, али и систематски сузбијао све везе „босанских Срба” са „Србијанцима”. Новине, часописи, књиге па и „сумњиви” књижевници и интелектуалци који су радили на културном јединству српског народа заустављани су на граници на Дрини како у Босни не би ширили националноослободилачке идеје. Многи српски политички прваци, свештеници и писци су и пре атентата Гаврила Принципа осуђени у велеиздајничким процесима у Бањалуци и Загребу и робијали у логорима у Араду и Добоју.

Ватиканско-бечки пројект у Калајевој операционализацији није успео ни пре пада царевине, али није напуштен ни после 20-годишњег интермеца Краљевине Југославије. Крваво је оживљен у НДХ: Хрватска до Дрине, истребљење Срба, пацовски канали, Пије Дванаести и Степинац.

Средином 60-их тај пројекат је у социјалистичкој БиХ доживео и неуспелу репризу. Ни годину после Брионског пленума биће одржан партијски актив руководства БиХ на којем су водећи српски комунистички кадрови извршили критику и самокритику због запостављености хрватских, па и муслиманских кадрова. Српски кадрови јесу до тада били надпредстављени, али зато што су били још и вишеструко више надпредстављенији у партизанским редовима. Након тога, промоција на основу заслуга у НОБ-у, замењена је националним кључем. Синови домобрана и први рођаци усташа, и њихово цвеће експресно су уздизани у хијерархији власти. А са Кардељевом и Бакарићевом политиком, „федерирања федерације” ка конфедерацији, ојачавањем република државним атрибутима и афирмацијом нови нација, моћ се преселила из савезног центра у Београду у републичке престонице. „Заједништво и суживот” три народа остварује се борбом против „патернализма, својатања и душебрижништва из суседних република”. У Сарајеву су постали непожељни интелектуалци из Србије, како левичари, тако и националисти и, не мање, либерали. Иво Андрић је „нанео већу штету Босни него сви окупатори заједно”. Меши Селимовићу је формирана партијска комисија по пријави курирке ЦК. Моми Капору је забрањена драма у зеничком позоришту. Никола Кољевић је саслушаван у ДБ зато што је у викендици угостио Стевана Раичковића и Матију Бећковића... Маспок се прелио у пограничне делове БиХ, на босанску планину Радушу из Немачке су стигли наоружани усташки емигранти.

Док је Србе то подсећало на 1941, муслимани су у „тамном вилајету” ограђеном од „малигног” утицаја Србије видели своју будућу националну државу. Тај процес је приредио распад Југославије, али и њене босанске минијатура. Чак и британски историчар Ноел Малком („Кратка повијест Босне”, 1994), са којим је полемисао Екмечић, констатује да је „60-их из БиХ емигрирало око 16.000 становника годишње, већином Срба који су одлазили у Србију.

Данас сведочимо и другој репризи Калајевог игроказа: укинути Српску, одродити „босанске Србе” од „Србијанаца”, потиснути Србе на десну обалу Дрине. Тзв. међународна заједница захтева од Београда час да се „не меша у БиХ”, „час да се меша на штету српског јединства”, „час да обузда Додика”, час да „активно подрива” демократски изабраног председника РС, уколико хоће брже ка ЕУ. Све у свему политика Брисела је наставак ватиканско-бечке политике из времена „К унд К”, којој су се придружиле и САД тајним споразумом папе Јована и председника Регана. Павловића мост на Дрини чекао је неколико година на саобраћајну дозволу из Сарајева. Да није било Ердогановог финансијског и политичког ангажовања код Изетбеговића, не би био започет ауто-пут Београд–Сарајево. ЕУ која иначе форсира регионалну сарадњу, прећутно подржава локалну опструкцију ХЕ „Бук бијела”.

Како су се осведочили београдски интелектуалци Чавошки, Ковић, Ђого, Пророковић и др. када су заустављени на граници на Дрини, у управи пограничне полиције у Сарајеву, баш као и 1914, постоји тајни списак непожељних непознате дужине. Једних зато што су помагали Караџићеву породицу, других што су негирали геноцид, трећих што су у својим националистичким наступима реметили међунационалну идилу у БиХ. Непожељни су баш као и „пашћетина” (свињетина) у месницама. У Сарајеву нема Срба, па нема интереса ни за угледне Србе из Србије, ни за београдску штампу, ни за свињетину. Бошњаци нису ради да је виде ни близу халал меса у „мултикултурним и грађанским” месницама у центру града. Преостали Срби у „Блискоисточном Сарајеву” прелазе у „Источно” у дневне набавке и да слободно србују. А медији у етнички очишћеном муслиманском Сарајеву уживају да дају прилику опозиционарима из Српске и Србије да ударе по својој власти. Посебна посластица је кад препознају да је пукла тиква између Вучића и Додика јер је то штета за обојицу.

Као што рекосмо, то јесте легитиман начин политичке борбе опозиције за власт у обе српске земље, али ... Ни на једној обали Дрине није у току предизборна кампања кад се подразумева и претеривање, него је по многима у току трећи светски рат и српски лидери у Београду и Бањалуци се опиру отимању Косова односно отимању земље, река, шума Српској, па није баш прави моменат. Тим пре што бацање коске између Вучића и Додика провоцирањем лидерских сујета представља елемент стратешког хибридног рата колективног Запада против словенских православних, русофилних и непоправљивих Срба.

Денунцирање Додика за наводно доцирање Вучићу на недавној трибини „Српска се брани и у Србији” у Београду, које долази од опозиције у Српској, пре свега није тачно. Али неће се допасти ни њиховим бирачима ни народу који стрепи над свесрпским јединством. Најзад, да ли су знали или нису, истог дана Вучић и Додик су се састали, као што се то незванично дешава и сваки пут када овај приватно долази на кошаркашке утакмице у Београд. Елем, тиква, срећом, није пукла.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa