Писац нема права на ћутање

Као и сваки пут до сада, а има томе неколико деценија, радост је моме срцу бити овде, са вама, на тлу Косова и Метохије. Потврда тога јесу моја стална враћања и потреба моје душе да се и овде напаја животворном енергијом, додирујући исту земљу и дишући овај исти ваздух. Модернијим језиком казано: радозналост утољавам и учење употпуњујем по васколиком свету, дивећи се култури и уметности разних народа, али моје батерије се пуне на исходишту, на извору духовности, историје и традиције мог народа.

Управо зато, као и вас, несрећном ме чине околности које су нас као народ и као државу довеле у овакав данашњи положај, као и немоћ и незнање сада одговорних у земљи да нас из таквог положаја изведу. Мислим, дакле, и на прошли и на актуелни режим, јер наше невоље су тако велике, поред свих светских чинилаца и неправди, и стога што нити нам је прошло прошло, нити нам је ново ново дошло. Зато нам се тако дуго оваква стварност чини као ружан сан из којег бисмо да се пробудимо, а знамо да није сан већ грозно прозна стварност са којом се ваља борити и веровати у боље сутра, ма колико нам оно далеко и неизвесно изгледало. Ја у то боље сутра верујем јер без те вере ништа, па ни наши животи ни поезија, не би имало смисла.

Овде, на Косову и Метохији, већ дуго све је много теже него у осталим деловима Србије. А мени се, ево, чини да је лакше и беседу срочити у поводу било које од многобројних књижевних награда у нас, названих часним именима наших великана и претходника, него поводом ове са тако узвишеним именом „Песничко успеније”, које, пре свега, опомиње да онај ко прими то одликовање, буде именован носиоцем награде „Песничко успеније”, више ни у којем случају нема право на ћутање. Схватам то као одговорну и тешку обавезу и због тога што има неко време откако бих се и сама најрадије ћутању приклонила, ћутању као свеговору, говору без речи, јер се и оне, речи, чине похабане, потрошене, злоупотребљене и недопустиво измењеног значења. Али то монаштво у говору било би парадоксално, па и недопустиво. Нема право на ћутање, ни под којим изговором, онај ко је богу поезије и музама уметности мио. Нема права на ћутање онај ко се својевољно определио за речи као оружје у борби против зла у свим његовим облицима, за деловање на страни добра, којим жели да надживи и сопствени живот и смрт.

Ово истовремено указује и на место и значај или улогу књижевности и писаца, поезије и песника, данас. Са жаљењем изговарам речи да ни сада у Србији однос државе према свим сегментима културе, где спадају и књижевни ствараоци, није какав би требало да буде да би се развиле и искористиле све њене могућности и благотворности у савременом свету. За то има објашњења, али нема оправдања. Наравно, остаје нам нада да ће се у времену промена и то променити набоље. Утолико пре ако и сами на томе порадимо. Без права на ћутање, као што већ рекосмо.

Душка Врховац

(Песничка беседа прошлогодишњег добитника награде „Песничко успеније”, најпрестижнијег признања које се додељује у оквиру, тек завршене, међународне културно-уметничке манифестације „Соколица” у Звечану и добитника овогодишње „Повеље за беседу”)