Вештачко срце – мост до трансплантације органа

Рођен сам 1992. године у Лесковцу, а 2008. године су кренули здравствени проблеми. После часа физичког васпитања, када сам имао 16 година, изненада сам се срушио и изгубио свест у ходнику испред учионице у Хемијско-технолошкој школи у коју сам ишао. Од тада је почела борба за моје здравље и живот.

Лечење је трајало два месеца у Нишу и Нишкој Бањи, где су лекари утврдили да болујем од кардиомиопатије дилативе. Тада ми је у Нишу проф. др Зоран Перишић уградио ИЦД и рекли су ми да је најбоље решење за мене трансплантација срца, али је мој опоравак текао веома добро уз терапију и редовне контроле код кардиолога. И било је тако све до 1. маја 2021. године кад ми се стање опет изненада погоршало. Фракција је пала од 50 на 23 одсто и хитно су ме, срећом, послали на Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње”.

Стање ми је било веома лоше… Фракција је пала на 15 одсто, па су ми у нади да ће ми бити боље урадили аблацију срца. И јесте ми било мало боље, али веома кратко. Када сам отишао на прву контролу после отпуста са болничког лечења, др Драгана Кошевић је рекла мојим родитељима да је трансплантација једино решење или уградња тоталног вештачког срца (ТАХ). У разговору са др Кошевић и кардиохирургом др Сашом Боровићем предочили су да је то једино решење за мене јер се трансплантације због ковида нису радиле у Србији. Трансплантација срца је веома мало јер нема довољно донора, због чега смо избачени из „Евротранпланта”. Не знам који је разлог малог броја донора, али знам да су трансплантација и донорство потребни не само нама који чекамо трансплантацију него и целој Србији, јер то показује колики су свест и разумевање народа по том питању.

Захваљујући лекарима института и директору проф. др Миловану Бојићу, као и др Сањи Радојевић Шкодрић, директорки Републичког фонда за здравствено осигурање, која је одобрила куповину ТАХ-а, мени је 2. септембра 2021. уграђен ТАХ. Операцију је успешно урадила екипа лекара на челу са др Сашом Боровићем, постоперативни ток је текао врло добро захваљујући свим лекарима и сестрама са института.

Сада се осећам добро у односу на период пре операције када нисам могао да ходам, једем, говорим и дишем… Буквално нисам могао ништа да радим и то ми је био најгори период у животу када сам се осећао беспомоћно и изнемогло. Сада се осећам добро – шетам, дружим се са пријатељима. Сада могу све, али знам да ТАХ није трајно решење, већ мост до трансплантације, јер се не одвајам од свог „драјвера” који куца за мене и који ми је спасио живот. Али, он има и ограничења јер морам да водим рачуна о батеријама, морам да водим рачуна о пуњачу, да га не поквасим и да редовно превијам излазна места...

Увек неко мора да буде са мном у кући уколико треба да се промени драјвер јер он се оглашава и кад је претопло и кад је хладно или када је висок крвни притисак. Све ми то ограничава живот и зато је трансплантација најбоље решење. Надам се да ће зазвонити телефон и да ће то бити позив који ће ми променити живот, јер чекам да се појави донор и да почнем нови живот.

Захваљујем се свим лекарима у Лесковцу, Нишу, а нарочито у Институту „Дедиње”, који и данас брину о мени.