Дошло је време да играм родитеља

Допало ми се како су редитељ Вељко Мићуновић и драматург Ката Ђармати сценски прочитали роман „Очеви и оци” Слободана Селенића. Ова прича нам је јако важна, јер живимо на подручју где су генeтски кодекси посебно изражени, каже за „Политику” глумац Никола Ракочевић који је одувек сматрао да позориште треба да се бави озбиљним темама, да све треба да има одређеног смисла. Отуда је без двоумљења прихватио да буде део глумачке екипе представе „Очеви и оци” Слободана Селенића, чија премијера је вечерас од 19.30 сати у драматизацији Кате Ђармати и у режији Вељка Мићуновића на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Ово је уједно прва поставка Селенићеве трагичне породичне саге, објављене 1985. године у националном театру. Сценограф је Зорана Петров, костимограф Марија Марковић Милојев, композитор Невена Глушица, а Љиљана Мркић Поповић потписује сценски говор.

Романа савремене српске књижевности „Очеви и оци” Слободана Селенића (1933–1995), синтетизује национално искуство и успоставља рационалан поглед према корпусу тема које се најчешће јављају у промишљању статуса српске реалне и митске ситуације.

– Кроз нашу бурну прошлост имали смо много ратова и одређених генетских промена, и то се преноси с колена на колено. Нама је јако важно да та стања, промене препознамо и да се суочимо са њима, како бисмо могли да се ослобађамо таквих рецидива. И да почнемо да живимо нормално. Мислим на своје синове које треба да одгајамо без потребе да их тренирамо и спремамо за рат и ужасне услове. Него једноставно да им само дајемо љубав и да их волимо. Тога у делу „Очеви и оци” свакако има у слојевима, али наслућујем да је наша представа отишла корак даље у том смислу. Наше сценско читање овог дела фокусира се, рекао бих, на породичним односима, односно између родитеља и деце, наводи Никола Ракочевић и примећује:

– Код нас се, рецимо, мушкарцима замера, чак је на неки начин и забрањено да показују емоције према својој деци. Односно та емоција се третира као извесна слабост. То је приказано и у нашој представи, односно у Селенићевом роману: да су емоције нешто на нивоу онога што не би требало да се ради, чак да је и срамота, посебно према синовима. Стеван Медаковић један од Селенићевих јунака у делу „Очеви и оци” којег управо тумачи Никола Ракочевић је и отац и син. У том смисли Медаковић обухвата цео круг емоција, преживљава их и као дете и касније као родитељ и понавља врло сличне грешке као и његов отац.

– И Стеван Медаковић трага на том путу и због ствари које му се догађају током живота долази до одређених спознаја: шта је ту проблем, и зашто до њега долази. Понеки пут трагање за сценским јунацима може да буде благослов, неки пут и проклетство, али у сваком случају Медаковић је другачији од јунака које сам до сада тумачио јер је искорак у нешто што до сада нисам толико пуно радио, а то су неки зрелији ликови. Ваљда то иде с годинама: дошло је време да играм родитеље. Јунаке који имају одређене интелектуалне предиспозиције или проблеме. Ово је први пут да у позоришту тумачим оца. У мом случају некако је то дошло природно будући да сам родитељ па су аутори представе препознали да су ми и те ствари познате. Редитељ Вељко Мићуновић који је одлучивао да ли могу да будем део глумачке екипе или не, препознао је у мени да то могу да разумем – каже Никола Ракочевић, коме је ово још једна у низу представа коју остварује у националном театру.

Комплексне јунаке Слободана Селенића у представи „Очеви и оци” тумаче и Милош Ђорђевић (Милутин Медаковић), Александар Вучковић (Михајло Медаковић), Вања Ејдус (Елизабета Медаковић), Вања Милачић (Рахела Блејк), Сена Ђоровић (Нанка), Ива Милановић (Јелена) и Никола Вујовић (Видосав Прокић).

Никола Ракочевић, иначе стални члан Југословенског драмског позоришта, иза себе има преко 50 театарских, филмских и телевизијских улога. У својој биографији уписао је и ласкаву, вредну титулу „Европске звезде у успону” која му је пре неколико година уручена у Берлину као једном од десет најбољих европских младих глумаца у то време. У матичном ЈДП-у остварио је бројне улоге у представама „Каспар, „Краљ Бетајнове”, „Хамлет”, „Случајна смрт једног анархисте”, „Уносно место”, „Злочин и казна”... Последња у том низу представа је дело „Ватре”. Адаптацију истоименог дела Маргерит Јурсенар потписује Марија Веласко, а режију Карма Портачели. Са овом представом Никола Ракочевић гостује по европским градовима, будући да је део великог пројекта Уније театара Европе.

– Изузетно је за нас глумце, односно уметнике уопште важна та међународна сарадња, посебно за позориште и филм. Суштина фестивала јесте да се људи сретну и размене одређене ставове, своје културне обрасце, да направе размену, јер она нас чини делом света. Тачније, да лакше можемо да дефинишемо нешто што је наше, да препознамо оно што је неко други у свом коду неговао и да нађемо нешто што је заједничко. То је посебно важно када дође до директне сарадње, у нашем случају представе „Ватре”, са уметницима који су из Португалије, Шпаније, Србије.