За обману спремни

МУП Хрватске је недавно упутио у јавну расправу Нацрт предлога закона о изменама и допунама Закона о прекршајима против јавног реда и мира, према којем се новчане казне повећавају за деведесетак прекршаја за које је могуће изрећи и затворску казну, што су медији у региону пропратили насловима типа: „Цивилизацијски искорак! Уводе се големе казне за усташки поздрав, ко викне ’ЗДС’ остат ће без четири плаће” (ријечки НЛ), „Хоће ли драстичне казне искоренити ’За дом спремни’ и симболе НДХ?” (сплитска СД), „Што би усташе више болело: слање у затвор или ударање по џепу?” (24сата.хр)

Онима који ремете јавни ред и мир на јавном месту „извођењем, репродуковањем песама, композиција и текстова или ношењем или истицањем симбола, текстова, слика, цртежа” (члан 5), према предложеним изменама, поред затворске казне од максимално 30 дана која се не мења моћи ће се изрећи новчана казна, уместо досадашње од 20 до 150 евра, од 700 до четири хиљаде евра.

За политичаре са десног спектра казне су престроге, а они са левог спектра изражавају жал због тога што усташки поздрав није инкриминисан као кривично дело, док разни „неопредељени” аналитичари говоре да хадезеовска влада драстичним повећањем казни за поменути прекршај свесно прави компромис.

Опис инкриминације поменутог прекршаја није се мењао од 1977. када је и донесен овај закон, док су се мењали износи прописаних новчаних казни (примера ради када је хрватска мењала службену валуту са динара у куну или са куне у евро), док је прописана затворска казна остајала увек иста.

Дакле, под исту општу норму и убудуће ће се подводити исти прекршаји као и у претходних 46 година. А од онога ко подноси прекршајне пријаве, а то је у надлежности полиције, зависи и који догађаји ће бити процесуирани пред прекршајним судом, а од судије зависи какву ће одредити санкцију прекршиоцу.

У социјалистичком периоду под цитирану одредбу подвођени су углавном прекршаји извођења и репродуковања песама, поздрава и симбола који су величале усташтво и четништво, односно њихове протагонисте. Исти ти догађаји често су квалификовани и као кривично дело „изазивање националне, расне и верске мржње, раздора или нетрпељивости” из Кривичног закона СФРЈ, за које је била прописана казна од једне до пет године затвора. То знам из „прве руке” пошто сам као судија Окружног суда у Задру и сам судио за ово дело.

У Хрватској и данас има више закона под које се могу подвести инкриминације описане у поменутом члану 5. Закона о прекршајима против јавног реда и мира као што су: Закон о спречавању дискриминације, Закон о спречавању нереда на спортским такмичењима, Закон о јавном окупљању, а посебно и Кривични закон, који има одредбу која се зове „јавно потицање на насиље и мржњу”, најсличнију оној поменутој из КЗ СФРЈ, што говори да ни до сада у тој држави није мањкало прописа за санкционисање употребе усташких и фашистичких поздрава и симбола, што ће рећи да проблем ни до сада није био у недостатку прописа, већ у њиховој примени у пракси.

А како се до сада у пракси Републике Хрватске примењивала одредба поменутог прекршаја из члана 5. говоре и следећи примери:

У августу прошле године суткиња Прекршајног суда у Шибенику, Мирјана Беламарић, осудила је на 15 дана затвора Србољуба Попратњака (1967), Србина родом из Книна, који је из Чикага, где се са породицом скрасио након „Олује”, дошао да посети родни крај, зато што је „током августа 2019. и током јула 2021. на свом отвореном профилу на друштвеним мрежама, из мржње објављивао садржаје који вређају националне осећаје грађана Републике Хрватске”. Његов кримен је што је објавио слику Драже Михаиловића, и то ону објављену 1942. на насловници америчког магазина „Тајм”, и фотографију из Четничког дома у Индијани, у чијој позадини је Дражин портрет на зиду.

Иста суткиња је и током 2017. године за исти прекршај осудила и Србина Младена Лошића (1976), родом из Оћестова код Книна, који је из Србије, где живи као избеглица од августа 1995, дошао да обиђе родни крај. Његов „грех” је био „што је на свом отвореном профилу на друштвеној мрежи ’Фејсбук’ јавно објавио три фотографије којима је могао приступити било ко и било који члан те друштвене мреже, и то: прву на којој се окривљени налази са још око 30–40 особа са заставом Четничког равногорског покрета, другу на којој се налази четнички војвода поп Ђујић и трећу на којој се налази српски кошаркаш Радуљица са четничком шубаром на глави на којој је обележје тзв. ’кокарда’ на којој се налази ћирилични натпис ’Врати се војводо на Динару поново’”, за који је добио 16 дана затвора.

На основу поменутих пресуда неупућени у збивања у Хрватској могли би закључити да се хрватско друштво жестоко обрачунава са свим покушајима релативизације и ревитализације свих тоталитаристичких режима и система из прошлих времена, посебно Другог светског рата. Упућенији знају да то није тако. Наиме, у Хрватској, посебно од њеног уласка у ЕУ, поново ескалира рехабилитација усташтва: усташки поздрав „За дом спремни”, често праћен и усташком иконографијом, редовно се чује на спортским теренима, концертима, прославама и протестима; објављују се књиге и снимају „документарци” који фалсификују историјске чињенице; рехабилитују се осуђени злочинци из времена НДХ, друштвене мреже су преплављене фотографијама Павелића и осталих усташких злочинаца; фасаде зграда и других јавних површина прекривају графити са усташким симболима и покличима, у Србољубовом и Младеновом родном Книну сваке године почетком августа, на дан прославе прогона и погрома Срба, марширају хосовци у усташким униформама са усташким грбом и поздравом „ЗДС” и то у присуству целог државног руководства…Да ли је неко хапшен и одговарао за таква (не)дела? Ако и јесте, колико ми је познато, нико није добио безусловну затворску казну. Дакле, иако је опис инкриминације прекршаја из члана 5. остао исти, иако се у том опису не спомињу никакви појединачни симболи, ипак су хрватски медији наглашавали, а остали у регији некритички преузимали да се драстично повећава казна само за истицање усташких симбола, посебно усташког поздрава „ЗДС”. По мом скромном мишљењу у питању је чиста обмана од стране владајуће Хрватске демократске странке (ХДЗ), пласирану преко контролисаних медија, да хрватска држава драстичним повећањем казни за једну општу норму, стару 46 година, заиста жели спречити масовну употребу усташких и фашистичких обележја. Та обмана је намењена свету у години у којој Хрватска председава Међународним савезом за сећање на Холокауст (?!). Из истог разлога за ову годину Хрватски сабор, као покровитељ обележавања „блајбуршке трагедије” и „крижног пута”, који се традиционално обележавају половином маја, и који се претварао у усташки дернек, због чега су аустријске власти и забраниле његово одржавање у Блајбургу, ове године ће се, како је најављено из сабора, одржати у скромнијем и блажем облику. А политички компромис за задржавање величања фашизма и усташке НДХ у домену прекршаја, а не кривичног дела, како рече познати хрватски новинар и публициста Виктор Иванчић у једној својој колумни, „ХДЗ склапа са ХДЗ-ом, а то ће рећи да га је и сваки хадезеовац дужан склопити са самим собом”, а то значи да је „за задовољавање фашистоидних порива у јавноме простору обавезна антифашистичка амбалажа”, као што је радио и њихов оснивач и творац „неовисне” Хрватске, Фрањо Туђман, „који је најпре уписао антифашизам у хрватски државни Устав, а затим наредио рушење три хиљаде антифашистичких споменика”.

Документационо-информативни центар „Веритас”