У литератури не постоји довољно жена које побеђују

Када смо помислили да је ролом Елизабете, енглеске краљице, у представи „Марија Стјуарт” Фридриха Шилера, у режији Милоша Лолића, показала сву магију глуме, драмска уметница Нада Шаргин, првакиња ансамбла Драме Народног позоришта у Београду, отишла је корак даље. Тумачећи Нору Хелмер у драми „Нора – Луткина кућа” Хенрика Ибзена, у режији Татјане Мандић Ригонат, такође на сцени матичног националног театра, освојила је и оне најоштрије гледаоце, а улога јој је донела бројна признања.

Иза Наде Шаргин је промишљено грађена каријера коју су обележиле бројне улоге: Зорка, Електра, Шарлота, Елизабета, Зора Шишарка, Петра, Уршула, Силвија, Нина, Магдалена....

У ишчекивању приказивања серија „Тајкун Два”, „Позив”, „Посета”, на којима је истрајавала у претходном периоду, са Надом Шаргин разговарали смо за „Политику”.

Нора није ни Ана Карењина ни Ема Бовари. У Норин лик Ибзен је уписао налог који је дао и себи и другима: постати свој! Зашто је данас, у времену када жене широм света говоре „не” инспиративно играти „Луткину кућу”?

Зато што је ова прича актуелна не само у женском питању већ и за човека уопште, без обзира на пол. Нора и сама у извесном тренутку каже: „И ја сам човек, Торвалде као и ти!” Ибзен је о томе заправо писао, о човеку. Не само о једној жени, да свако од нас може да се окрене себи и запита се: ко сам ја, шта желим, шта не желим? Да почне да слуша себе и своје мисли, да се запита како се осећа и зашто се тако осећа. Не само Нора, већ и многи мушкарци живе у манипулативним везама у којима се гуше јер су слуге партнеркама, нису људи него објекти. Свакако, женско питање је, по мени, нешто компликованије зато што смо константно кроз историју угњетаване. Како је то било на нашим просторима видели смо, рецимо, кроз дела Боре Станковића и Ћосића. Сведоци смо убијања жена на Блиском истоку зато што не носе хиџаб, па чак и зато што га не носе правилно. Ти екстремни појединци се односе према женама као према неком предмету, а не човеку. Јако је потребно на светском нивоу играти „Нору” јер је прича актуелна. Ибзен нам њоме поручује да човек може у себи да пробуди снагу да се избори за себе, али прво мора да се пробуди из зачараног круга у којем је градио себе према потребама других.

Нора – жена, мит или објекат? Ибзен је писао ову драму пре него што је постојала психоанализа, а познавао је динамику несвесног пре него што је формулисан тај појам. Зашто је Нора тако важан драмски лик?

Многе жене које су гледале „Нору”, чак и неки парови казали су ми да су се у неким стварима препознали, не баш у свему, јер баш никога не познајем ко живи као Нора. Она нема пријатеља, забрањено јој је не само да их има већ и да их спомиње, јер како њен муж Торвалд каже, он жели да је има само за себе… Свесни смо да су то екстреми, али је важно да се о томе прича. Мени као глумици најважније је што је сам Ибзен дао Нори велику снагу коју осећам док је играм, иако је представа јако напорна и глумачки и физички. Ипак, кроз лик Норе се ревитализујем, после те представе нисам ни скрхана ни уморна, а ни испражњена. Напротив, добијем велику снагу и енергију зато што током каријере нисам имала пуно прилика да играм такве улоге, а и нема пуно таквих женских ликова који не заврше трагично. Нора се бори, пада, устаје, и онда има тај узлет да полети снажно, јако. Тумачећи је, и сама добијам снагу, јер Нора иде ка светлости. Већина женских ликова, као рецимо Ана Карењина или Мадам Бовари носе тугу, самоубиства. Све су то жене које живе у патријархалном и мушком систему и угуше се… Антигона и Клитемнестра, па Електра, све убиства, самоубиства. Раду у делу „Цигани лете у небо” и Настасју Филиповну, па и баруницу Кастели убију мушкарци који не могу да их контролишу…. Врло су трагични сви ти велики женски ликови од антике, преко Шекспира, Чехова. То јесте драмска уметност, али некако нема довољно у литератури тих жена које побеђују. Или ја не читам довољно.

А краљица Елизабета?

Моја краљица Елизабета победи, али једноставно, иза ње остаје велика празнина. Бранила сам је јер сам осетила какву анксиозност та жена осећа, какве трауме носи. Отац одсече мајци главу па њу прогласи копилетом, па онда целог живота неко покушава да је убије. Елизабета се целог живота борила да јој глава остане на раменима. Велику борбу водила је и са мушкарцима, на крају одсекла је главу једној жени, страственој лепотици. Било је питање „или она или ја”, свакако би Марија Стјуарт одсекла њој главу да Елизабета није била политички много вештија и победила је, али са крвавим траговима.

Зора Шишарка у представи „Бела кафа” по делу Александра Поповића, у режији Милана Нешковића, представила вас је у другом глумачком светлу?

Јако волим Зору Шишарку јер је забавна, али је у односу на Нору површна. И није драмска, бар је редитељ и ја нисмо тако градили. Зора мења мушкарце као чарапе, како који одслужи своје и више није користан она га шутне и одбаци без обзира на децу коју свакоме од њих роди. Она је чак нарцисоидна, али ју је Поповић тако написао да нисам могла да јој нађем мрачне особине. На пробама ми је Поповићева кћерка, која је радила покрет, рекла: „Еј Надо, одустани да јој тражиш пукотину јер мој отац је обожавао такве жене и тако ју је написао: неодољиву.” Код Зоре нема много психологије, али уживам да је играм баш због тога што је и весела и витална, заводљива и сексуална.

Постоји теза да се у позоришту брзо стари. Какав је данас положај драмских уметника у друштву?

Зависи колико ко има снаге, жара. Да ли му се интересовање за глуму одржи, како се чува, негује. И како кога позориште негује и воли. Ко има снаге остаје, мислим на менталну и физичку снагу, радост стварања. Не осуђујем никога ко је интересовање за сцену изгубио и нашао себе у нечему другом, јер знам људе који су се пронашли у другим професијама и процветали, а у глуми су патили… Различите су приче, има људи који се осећају као жртве, а то свакако нису, већ су сами себе негде зауставили, до оних који јесу жртве, али мора се борити и не пристајати да то будеш. Позориште није о свима подједнако водило рачуна, али мислим да треба увек да се ради на свом изразу јер се тако покреће енергија и виталитет и креативност. И скреће пажња на себе јер показујеш да желиш, страствено желиш. То је љубав, жар према позоришту, страст према свом позиву.