U literaturi ne postoji dovoljno žena koje pobeđuju

Kada smo pomislili da je rolom Elizabete, engleske kraljice, u predstavi „Marija Stjuart” Fridriha Šilera, u režiji Miloša Lolića, pokazala svu magiju glume, dramska umetnica Nada Šargin, prvakinja ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, otišla je korak dalje. Tumačeći Noru Helmer u drami „Nora – Lutkina kuća” Henrika Ibzena, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, takođe na sceni matičnog nacionalnog teatra, osvojila je i one najoštrije gledaoce, a uloga joj je donela brojna priznanja.

Iza Nade Šargin je promišljeno građena karijera koju su obeležile brojne uloge: Zorka, Elektra, Šarlota, Elizabeta, Zora Šišarka, Petra, Uršula, Silvija, Nina, Magdalena....

U iščekivanju prikazivanja serija „Tajkun Dva”, „Poziv”, „Poseta”, na kojima je istrajavala u prethodnom periodu, sa Nadom Šargin razgovarali smo za „Politiku”.

Nora nije ni Ana Karenjina ni Ema Bovari. U Norin lik Ibzen je upisao nalog koji je dao i sebi i drugima: postati svoj! Zašto je danas, u vremenu kada žene širom sveta govore „ne” inspirativno igrati „Lutkinu kuću”?

Zato što je ova priča aktuelna ne samo u ženskom pitanju već i za čoveka uopšte, bez obzira na pol. Nora i sama u izvesnom trenutku kaže: „I ja sam čovek, Torvalde kao i ti!” Ibzen je o tome zapravo pisao, o čoveku. Ne samo o jednoj ženi, da svako od nas može da se okrene sebi i zapita se: ko sam ja, šta želim, šta ne želim? Da počne da sluša sebe i svoje misli, da se zapita kako se oseća i zašto se tako oseća. Ne samo Nora, već i mnogi muškarci žive u manipulativnim vezama u kojima se guše jer su sluge partnerkama, nisu ljudi nego objekti. Svakako, žensko pitanje je, po meni, nešto komplikovanije zato što smo konstantno kroz istoriju ugnjetavane. Kako je to bilo na našim prostorima videli smo, recimo, kroz dela Bore Stankovića i Ćosića. Svedoci smo ubijanja žena na Bliskom istoku zato što ne nose hidžab, pa čak i zato što ga ne nose pravilno. Ti ekstremni pojedinci se odnose prema ženama kao prema nekom predmetu, a ne čoveku. Jako je potrebno na svetskom nivou igrati „Noru” jer je priča aktuelna. Ibzen nam njome poručuje da čovek može u sebi da probudi snagu da se izbori za sebe, ali prvo mora da se probudi iz začaranog kruga u kojem je gradio sebe prema potrebama drugih.

Nora – žena, mit ili objekat? Ibzen je pisao ovu dramu pre nego što je postojala psihoanaliza, a poznavao je dinamiku nesvesnog pre nego što je formulisan taj pojam. Zašto je Nora tako važan dramski lik?

Mnoge žene koje su gledale „Noru”, čak i neki parovi kazali su mi da su se u nekim stvarima prepoznali, ne baš u svemu, jer baš nikoga ne poznajem ko živi kao Nora. Ona nema prijatelja, zabranjeno joj je ne samo da ih ima već i da ih spominje, jer kako njen muž Torvald kaže, on želi da je ima samo za sebe… Svesni smo da su to ekstremi, ali je važno da se o tome priča. Meni kao glumici najvažnije je što je sam Ibzen dao Nori veliku snagu koju osećam dok je igram, iako je predstava jako naporna i glumački i fizički. Ipak, kroz lik Nore se revitalizujem, posle te predstave nisam ni skrhana ni umorna, a ni ispražnjena. Naprotiv, dobijem veliku snagu i energiju zato što tokom karijere nisam imala puno prilika da igram takve uloge, a i nema puno takvih ženskih likova koji ne završe tragično. Nora se bori, pada, ustaje, i onda ima taj uzlet da poleti snažno, jako. Tumačeći je, i sama dobijam snagu, jer Nora ide ka svetlosti. Većina ženskih likova, kao recimo Ana Karenjina ili Madam Bovari nose tugu, samoubistva. Sve su to žene koje žive u patrijarhalnom i muškom sistemu i uguše se… Antigona i Klitemnestra, pa Elektra, sve ubistva, samoubistva. Radu u delu „Cigani lete u nebo” i Nastasju Filipovnu, pa i barunicu Kasteli ubiju muškarci koji ne mogu da ih kontrolišu…. Vrlo su tragični svi ti veliki ženski likovi od antike, preko Šekspira, Čehova. To jeste dramska umetnost, ali nekako nema dovoljno u literaturi tih žena koje pobeđuju. Ili ja ne čitam dovoljno.

A kraljica Elizabeta?

Moja kraljica Elizabeta pobedi, ali jednostavno, iza nje ostaje velika praznina. Branila sam je jer sam osetila kakvu anksioznost ta žena oseća, kakve traume nosi. Otac odseče majci glavu pa nju proglasi kopiletom, pa onda celog života neko pokušava da je ubije. Elizabeta se celog života borila da joj glava ostane na ramenima. Veliku borbu vodila je i sa muškarcima, na kraju odsekla je glavu jednoj ženi, strastvenoj lepotici. Bilo je pitanje „ili ona ili ja”, svakako bi Marija Stjuart odsekla njoj glavu da Elizabeta nije bila politički mnogo veštija i pobedila je, ali sa krvavim tragovima.

Zora Šišarka u predstavi „Bela kafa” po delu Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića, predstavila vas je u drugom glumačkom svetlu?

Jako volim Zoru Šišarku jer je zabavna, ali je u odnosu na Noru površna. I nije dramska, bar je reditelj i ja nismo tako gradili. Zora menja muškarce kao čarape, kako koji odsluži svoje i više nije koristan ona ga šutne i odbaci bez obzira na decu koju svakome od njih rodi. Ona je čak narcisoidna, ali ju je Popović tako napisao da nisam mogla da joj nađem mračne osobine. Na probama mi je Popovićeva kćerka, koja je radila pokret, rekla: „Ej Nado, odustani da joj tražiš pukotinu jer moj otac je obožavao takve žene i tako ju je napisao: neodoljivu.” Kod Zore nema mnogo psihologije, ali uživam da je igram baš zbog toga što je i vesela i vitalna, zavodljiva i seksualna.

Postoji teza da se u pozorištu brzo stari. Kakav je danas položaj dramskih umetnika u društvu?

Zavisi koliko ko ima snage, žara. Da li mu se interesovanje za glumu održi, kako se čuva, neguje. I kako koga pozorište neguje i voli. Ko ima snage ostaje, mislim na mentalnu i fizičku snagu, radost stvaranja. Ne osuđujem nikoga ko je interesovanje za scenu izgubio i našao sebe u nečemu drugom, jer znam ljude koji su se pronašli u drugim profesijama i procvetali, a u glumi su patili… Različite su priče, ima ljudi koji se osećaju kao žrtve, a to svakako nisu, već su sami sebe negde zaustavili, do onih koji jesu žrtve, ali mora se boriti i ne pristajati da to budeš. Pozorište nije o svima podjednako vodilo računa, ali mislim da treba uvek da se radi na svom izrazu jer se tako pokreće energija i vitalitet i kreativnost. I skreće pažnja na sebe jer pokazuješ da želiš, strastveno želiš. To je ljubav, žar prema pozorištu, strast prema svom pozivu.