Час слободе уживо

Народни трибун, један од првака Покрета отпора Срба с Косова и из Метохије, Коста Булатовић, упокојио се на Благовести ове године. Отишао је у тишини, не тражећи (и не добивши) ништа материјално за своје заслуге. А заслуге овог храброг, доследног, скромног и народу и Српској православној цркви верног родољуба, за национално буђење Срба на Косову и у Метохији, биле су немерљиве. Његово хапшење, на Благовести 1986. године, под сумњом да је „учинио кривично дело непријатељске пропаганде”, због покретања петиције 2.011 Срба о албанском терору и тешком положају српског народа на Косову и у Метохији, било је иницијална каписла општенародног бунта Срба с Косова и из Метохије. Почетак отпора против вишедеценијске албанске комунистичке репресије, зулума и притиска албанских сепаратиста и ћутања српских комунистичких конформиста у Приштини, Београду, Новом Саду...

Као студент четврте године права на Правном факултету у Приштини, био сам учесник и сведок окупљања народа испред куће Косте Булатовића у Косову Пољу – приградском насељу крај Приштине, које је потом постало неформална престоница Покрета отпора. Читаве ноћи пристизали су Срби из Метохије, са централног Косова, из Косовског Поморавља, Ибарског Колашина... Ређали су се на „бини под ведрим небом” беседници, сељаци, радници, службеници, „обичан свет” из народа, сведочећи аутентично своју муку, проносећи слике дискриминације, неправди и страдања, солидаришући и идентификујући се с Костом Булатовићем. Био је тој мој други универзитет – Слободни универзитет, који је започео Часом слободе уживо. На томе сам неизмерно захвалан почившем Кости Булатовићу, као што верујем да треба да му буде захвалан читав наш род.

Сутрадан ујутру отишао сам на факултет. Професор Криминологије, родом из Душанова код Призрена, одавно одсељен за Београд, час је започео питањем: „Да ли је неко прошле ноћи присуствовао скупу српских националиста у Косову Пољу?” Нас тројицу укорио је речима да је то био „скуп против братства-јединства којим се разбија заједништво народа и народности”. Истина, осим тог мучног сазнања да они који треба да нас уче праву и правди, подилазе неправди према сопственом народу и уче нас да и ми будемо такви, даље последице нисмо трпели.

Храброшћу Косте Булатовића и осталих народних трибуна које је предводио, тада је отворено српско национално питање, не само на Косову и Метохији већ и у комунистичкој Југославији, која је бројала последње године. Показало се да масован бунт обесправљених и одважних људи, спремних да се боре до краја за своја права, може уздрмати окошталу власт и покренути историју. Тај глас слободе био је уједно и „неопростив грех” за оне које данас називамо „политички Запад”. За оне којима је Југославија била пожељан државни провизоријум само условно. Дотле док су у њој Срби били државно подељени на републике и покрајине, лукаво раздробљени на вештачке нације, препуштани асимилацији, државно и уставно осакаћени. Зато је покренут сецесионистички грађански рат у којем је погинуло и страдало на десетине хиљада људи, у којем је друга Југославија у крви нестала, а велики део српског народа трајно прогнан из својих вековних домова са својих историјских територија. Да иронија буде већа, за сецесионистичко растурање заједничке државе окривљен је народ који је поднео највеће жртве за њено стварање.

Последњи чин тог кажњавања читавог једног народа, због гласа слободе који је подигао, одиграва се данас тамо где се тај глас и зачео пре 37 година – на Косову и у Метохији. „Политички Запад” би да тај круг симболички затвори баш на његовом изворишту и жилишту по моделу „поражене нације”.

Због тога је данас, више него икада раније, важно баштинити слободарске тековине српског народа, борити се против наметања јарма „поражене нације” и непристајање на обезвређивање жртава које је српски народ дао за сопствену слободу и за слободу других народа, од Косовског боја до Битке на Кошарама.

Због тога је данас, више него икада раније, важно да се зна да су се, иако малобројни и свакојако десетковани, Срби с Косова и из Метохије први супротставили комунистичкој антисрпској политици у Југославији, у верзији албанског комунистичког сецесионизма.

Због тога је данас, више него икада раније, важно да се зна да је Час српске слободе уживо, први пут у комунистичкој Југославији одржан у Косову Пољу, на Благовести, 1986. године, и да га је симболички водио Коста Булатовић из Окружног затвора у Призрену, у коме је био заточен, јер је жело да буде, јер је био и остао слободан Србин.

*Доктор правних наука, слушалац Часа слободе уживо, одржаног у Косову Пољу, на Благовести, 1986. године