Господар и слуга (не)изговорених речи

Др Милан Шкулић*

Пре десетак година је у Србији клевета декриминализована. Ово је тада учињено по „савету” неких страних консултаната који су упорно тврдили да је то фамозни „европски стандард”. Када им је у дебати скренута пажња да није тако у тзв. старој Европи и у државама попут Немачке, Аустрије, Француске и тако даље, они су се лаконски позвали на пример Грузије, Молдавије и БиХ, посебно истичући да су то прави стандарди за Србију, а не оно што се „архаично” примењује у „језгру ЕУ”. Ово асоцира на ону чувену изјаву Николе Пашића у Народној скупштини Краљевине Србије, када опозиционим посланицима који су му рекли да то што он ради никада не би чинио један „лорд Гледстон”, лаконски каже: „Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон.”

Увреда у Србији ипак „преживљава” реформу из 2012. За њу је прописана искључиво новчана казна. Идеја законодавца је била да нико не буде у затвору због увреде, али то ипак остаје могуће, јер за разлику од деценијама постојећег правила према којем се новчана казна која се „добровољно” не плати извршава принудно, прописана је обавезна супституција затвором неплаћене новчане казне.

Законодавац је узимајући у обзир како слободу штампе и уметничког изражавања, тако и друге легитимне разлоге у демократском друштву, прописао низ случајева некажњивости увреде. То значи да увреда неће постојати уколико се из начина изражавања или из других околности види да то није учињено у намери омаловажавања, а притом је излагање које би се иначе, могло сматрати увредљивим, дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса. У пракси су честа и узајамна вређања. Ако је увређени увреду узвратио, суд може актере таквог „унакрсног вређања” и ослободити од казне.

Погрешна је теза да вербални деликти не постоје у кривичном праву демократских држава. Не ради се само о увреди и клевети већ се и на читав низ других начина, речима може извршити кривично дело, што је једна драстичнија варијанта познате мисли да је човек „господар сваке своје неизговорене/ненаписане речи”, а некада постаје „слуга неких речи које је изговорио/написао”. Изговореним или написаним речима се, на пример, може извршити изазивањe националне, расне и верске мржње, али и нека друга кривична дела, попут чак подстицања геноцида и ратних злочина, позивања на агресивни рат итд. Речима се може деловати као подстрекач, а речима се некоме може давати и упутство како да изврши кривично дело, када постоји тзв. психичко помагање. И подстрекавање, као и помагање, облици су саучесништва, за које је начелно прописана могућност кажњавања истом казном, као и за извршење кривичног дела.

Дакле, „прејака реч” може „убити” не само у песми и не само танану песничку душу. Давно је речено да „језик кости нема”, али понекад „кости ломи”. У демократском друштву и у правној држави, није суштина у непостојању „вербалних деликата”, јер неки њихови облици егзистирају у свим модерним кривичноправним системима, већ се тежи начелној и ефикасној заштити слободе мисли и говора. Ни то се не чини безобално. Када је реч о увреди, наша судска пракса би морала узимати у обзир и став Европског суда за људска права који сматра да јавне личности, попут људи који се баве политиком, имају својство функционера, али и иначе, људи који су медијски широко експонирани, морају имати виши праг толеранције на оно што се о њима медијски пласира. Они морају „више трпети”, али наравно и то има своје границе.

Многим људима је част важнија и од живота. Стога, клевета никада није била неко безазлено кривично дело, а гонила се по приватној тужби јер начелно не погађа неки шири друштвени интерес, већ примарно онога ко је оклеветан, те се стога њему и препуштало да одлучи да ли ће се упуштати у кривично гоњење или ће своју част бранити на други начин који сматра адекватнијим, неће се обазирати на оно што је о њему речено, „окренуће други образ” итд. Није било логично да се својевремено декриминализује клевета, која је много теже кривично дело од увреде. Клевета се своди на изношење или проношење неистине, којом се повређује нечија част и углед. Неистина је само малчице „умивен” синоним за лаж. Суштина код клевете је у лажи чијим се пласирањем повређују част и углед оклеветаног. Док је клевета била кривично дело, постојао је тзв. обрнути терет доказивања. Онај ко би био оптужен за клевету морао би да у кривичном поступку докаже истинитост своје тврдње, па ако би у томе успео, тада клевета не би постојала.

Када је реч о Кривичном законику, као и иначе, када се ради о било којем закон(ик)у, у рукама законодавца су и „нож и погача”. Он може увреду и декриминализовати, оцењујући да се у пракси таквим кривичним делом, у конкретној друштвеној атмосфери, ипак превише лимитира слобода говора, те да увређени своја права може легитимно остваривати и само у парничном поступку. Увреда се може прописати и као прекршај, који је мање тежак деликт од кривичног дела. Ово би могло бити корелативно праћено и „васкрснућем” клевете. Наиме, како је клевета теже кривично дело од увреде и како се она темељи на лажи којом се „убијају” нечији част и углед, не би било нимало нелогично и неоправдано да таква новела кривичног законодавства буде праћена и поновним прописивањем клевете као кривичног дела.

Такође, ако се начелно тежи да нико не заврши у затвору због изговорених/написаних речи, па ни онда када су оне увредљиве, довољно је да се у Кривичном законику пропише да се у случајевима када је за кривично дело прописана искључиво новчана казна (а тако је код увреде), неплаћена новчана казна неће замењивати казном затвора, већ ће се тада спровести њено принудно извршење. Ово би било боље и за јавне финансије, јер је за државни буџет новчана казна приход, док је извршење казне затвора увек трошак.

*професор Правног факултета Универзитета у Београду