Слобода говора није слобода да се некажњено лаже

Тома Фила*

Судско-адвокатски испит положио сам 1. јула 1965. године. Председник комисије био је савезни државни тужилац Јевремовић. „Научићеш ти од оца како се бране убиства, разбојништва, сва најтежа кривична дела, у то не сумњам”, рекао ми је, знајући да сам син тада већ чувеног адвоката Филоте Филе. „Него, објасни ти мени на примерима шта је клевета, шта је увреда, по чему их разликујемо.”

Пропитивао ме је скоро сат и по, добро сам се ознојио. Тако се догодило да у свет адвокатуре уђем преко „клизавог терена” заиста важног правног питања, где нијансе праве битну разлику, а често се тешко уочавају. Док 2012. није укинута као кривично дело, специфичност клевете се огледала и у Закону о кривичном поступку – онај ко је тужен да је о некоме изнео лажне тврдње, или их је проносио, односно ширио, морао је да докаже да је то што је говорио истина. Дакле, то је био једини случај када је терет доказивања на туженом, а не на оном који тужи.

За разлику од клевете, која је по дефиницији неистина срачуната да науди части и угледу оног против кога је уперена, специфичност увреде је у томе да не мора нужно да буде лаж. Истицање нечијих стварних физичких или менталних недостатака може да буде третирано као увреда, уколико особа на коју се ово односи то доживљава као омаловажавање, као намеру да јој се нанесе душевна бол. Исто важи и за обелодањивање доказано веродостојних, али непријатних детаља из нечије породичне прошлости. Ако суд процени да се неко с правом осећа увређеним, небитно је да ли је до тога довело изношење лажи или истине. Зато је задатак суда да свестрано сагледа све околности, како би одмерио правду у случајевима који су комплекснији од „класичног” вређања псовкама и погрдним изразима. То су нијансе које сам помињао – рећи за неког да је лажов јесте увреда, али ако за тог истог кажете да не говори истину, то се не може квалификовати као кривично дело.

У време када сам полагао судско-адвокатски испит, за клевету је била прописана казна до три године затвора, а за увреду до шест месеци иза решетака. Ово је јасан показатељ да су ондашњи законодавци увреду и клевету сматрали нимало наивним кривичним делима. У адвокатској пракси сам се много пута осведочио да је уистину тако. Одбрана части или, како се то још каже, „спирање љаге са образа” биле су повод чак и за убистава. Узимање правде у своје руке свакако не може бити ничим оправдано нити се сме толерисати, али у овом контексту присећам се анегдоте коју сам давно чуо од оца, а чији је главни актер славни француски адвокат Венсан де Моро Жафери (1878–1956).

Велики Моро, како су га звали, једном приликом бранио је човека који је изведен пред суд због наношења тешких телесних повреда. Окривљени је имао урођену ману, био је грбавац, а тада је било уврежено веровање да сусрет с таквим људима доноси лошу срећу. Због тога је стално био изложен порузи, на улици су према њему бацали каменице, терајући га даље од себе. Једног дана камен га је ударио и он је у афекту истом мером узвратио нападачу, погодивши га каменом у главу. Када је судија позвао Жаферија да изнесе одбрану, овај је устао, по протоколу ословио судско веће и чланове пороте и – заћутао. Био је опоменут да је дужан да изнесе одбрану. Климнуо је главом, устао и све урадио као и први пут. После три-четири минута тишине изнервирани судија је лупио шаком о сто и запретио Жаферију да ће му одузети пуномоћје и пријавити га адвокатској комори. „Господине судија, вама је требало свега неколико минута да изгубите присебност и да почнете да ми претите. А замислите како је било мом клијенту, који читавог живота трпи увреде и шиканирање”, хладнокрвно је поентирао Моро.

Ова анегдота, између осталог, указује и на то до чега може довести одсуство адекватне законске заштите облаћених и дискриминисаних. И то јесте проблем који треба сагледати у светлу актуелних тенденција да се укине кривично дело увреде, на исти начин као што је 2012. декриминализована клевета.

С правне тачке гледишта, потпуно је бесмислено у закону оставити лакше, а укинути теже кривично дело, па би елиминисање овог апсурда могло да буде аргумент у корист декриминализације увреде. Међутим, могућа је и корекција у супротном правцу – да се клевета поново третира и санкционише као кривично дело. Република Српска већ чини конкретне кораке у том правцу и ја се залажем да се на исти начин поступи и у нашој земљи. Сулудо је да се на суд иде због псовке, а да се истовремено некажњено могу о свакоме износити и ширити лажи у медијима, на друштвеним мрежама или од ува до ува. Не сме се сметнути с ума да клевета не погађа само особу која је „узета на нишан”, већ и њене најближе: родитеље, браћу и сестре, супружнике, децу... Дешава се да управо они буду примарне жртве, услед преживљених траума које остављају дубоке ожиљке. У том смислу су најугроженија деца оклеветаних, нарочито ако су у осетљивим годинама.

Слобода говора није слобода да се некажњено лаже, нико нема право на такву привилегију. Могуће је да овај принцип не важи у земљама Европе, одакле нам сугеришу да зарад медијских слобода укинемо и кривично дело увреде, као што је урађено с клеветом. Или је у питању лицемерје, будући да у Француској, Великој Британији и Аустрији клевета није декриминализована. Штавише, у Немачкој је за ово кривично дело прописана казна затвора од две до чак пет година, уз новчану глобу.

Било како било, као што ни у начину одевања не копирамо земље које имају климу значајно другачију од наше, нема разлога да „калемимо” законска решења која не одговарају специфичностима нашег етоса, традиције и културе. Упркос свему, средина смо у којој се још увек држи до части и угледа, где се повреда тих вредности доживљава теже него телесна повреда.

И зато ваља имати на уму да разградња правне заштите у областима које су у некој заједници на цени, води до дубинских потреса и промене система вредности. А ако лажи, увреде, етикетирања и омаловажавања постану нешто нормално – а декриминализација клевете и увреде јесте корак у том правцу – ко зна у каква ћемо морална беспућа залутати.

*адвокат