Овластити ветеринаре да буду инспектори

Откако су власнички пси у јануару на Космају насмрт изуједали Владана Радосављевића, скоро не прође седмица да се не догоди неки инцидент у коме, нажалост, учествују нечији љубимци. Прошле недеље пас је изуједао радницу киоска у Београду, а затим су два ротвајлера у Чачку повредила три особе и усмртила пса који је био љубимац једне од повређених особа.

Због ових инцидената новинари су још у фебруару покренули иницијативу, којој се придружила „Политика”, да се измене прописи када је реч о држању опасних раса паса. Јер, напади о којима се све чешће прича последица су власничког неодговорног понашања према „највернијем човековом пријатељу”.

Како је рекао Срђан Радовановић, адвокат који је подржао ову иницијативу, Правилник о начину држања паса који могу представљати опасност по околину релативно је добар.

– Правилник обухвата најважније одреднице када је реч о регулисању ове области, али ипак постоји нешто што би могло донети ред у постојећи хаос на терену. Требало би унапред увести дозволе за држање опасних паса аналогно дозволама за држање оружја – каже Радовановић.

Свој став о овој иницијативи изнео је и Владимир Терзин, доктор ветерине, који сматра да она – неће проћи. Терзин је раније био помоћник секретара за комунално-стамбене послове за зоо-хигијену у Београду, био је и члан радне групе која је учествовала у доношењу Закона о добробити животиња, а познат је и као творац Стратегије за решавање проблема невласничких паса у престоници.

– Мислим да не може проћи иницијатива да власници који држе опасне расе паса имају дозволу као за оружје. То, колико знам, не постоји нигде у свету. Не кажем да ми не треба да будемо напредни, није реч о томе, већ да се тиме неће решити проблем. Постојаће огроман отпор људи који те псе имају као обичне љубимце, а то нема упориште у нашим законима. Али није проблем у псима. Проблем је у људима. Од сваког пса, одређеним тренингом, можете направити звер, па и од пудлице. Због тога мислим да би требало донети пропис да власници паса морају да прођу неки вид обуке, да би се упознали с тим шта су пси и како да се понашају са њима – каже Терзин.

Истиче да велики број власника то не зна, као и да многи узимају пса зато што су „хтела деца” или их имају комшије, а то су погрешни разлози за прибављање љубимца.

– С друге стране имате људе који псе користе за борбе. А то је већ и законски санкционисано. Постоји правилник о држању опасних раса пса где се тачно наводи како би са њима требало да се поступа. Све те мере предострожности прописане су законом, али то нико не спроводи нити има контроле. У томе је проблем. Таква контрола би сигурно дала резултате, али је проблем што нема ко то да ради – истиче Терзин.

По закону је то у опису посла ветеринарских инспектора, али је њих мало. Наш саговорник напомиње да их има свега око 300.

– Они су одговорни за контролу увоза и извоза хране, млекара, месара, пијаца... Тих 300 људи не зна шта би пре радило од силног посла. Због тога сам и предлагао да сви ветеринари са лиценцама издатим од стране удружења ветеринара буду овлашћени инспектори из области добробити животиња. Да имају само тај делокруг рада и да добију статус службеног лица. Онда бисте одједном на терену добили од 2.000 до 3.000 инспектора који би могли да укажу на проблем, а по потреби и да казне. То би требало применити како би се ефикасније применили прописи – објашњава Терзин.

Али, указује, не значи да би сви ветеринари могли да се баве тиме, јер постоје, нажалост, и они који учествују у криминалним делатностима.

– У сваком житу има кукоља, само га треба ишчистити. Примера ради, већ двадесет година забрањено је купирање (одсецање дела) ушију и репова паса, а ви и даље имате ветеринаре који то раде. Баве се оним што је ван закона. Такве ветеринаре треба наћи, одузети им лиценцу и дипломе и доживотно им забранити рад у области ветерине као што се ради у свету – каже наш саговорник.

Од доношења Закона о добробити животиња прошло је 14 година па је питање да ли се у Србији ишта променило када је реч о свести и бризи о животињама. Саговорник „Политике” тврди да се много тога променило и у односу према животињама и њиховој добробити.

– Али ми овде не можемо пресликати Скандинавију и Енглеску, у којима се 100 година развија кинолошка култура. Није то само традиција већ и „брушење” закона. Када примењујете закон у пуном капацитету уочавате недостатке и имате могућност да га мењате, прилагођавате. А ми га, нажалост, не примењујемо ни 50 одсто. Хоћемо да га мењамо, а не примењујемо га – закључује Терзин.

Решење је у едукацији генерација које долазе

Два су разлога зашто Закон о добробити животиња није заживео у потпуности. Први је – јавност, која у мору силних проблема бригу о псима и мачкама сматра нечим маргиналним.

– Не постоји свест да су то бића која могу да осете страх, бол, непријатност. Не можете ту ситуацију да „поправљате” са људима који су прешли педесету. Ту треба да се утиче на генерације које долазе. Да се деца у школама од првог разреда па надаље уче шта животиња осећа. И онда када они стасају – та слика ће бити другачија – сматра Терзин.

Друга „кочница” за спровођење закона јесте непостојање контроле приватних удружења и сектора који се баве овом тематиком. Они треба да указују на то шта држава не ради, а требало би да ради:

– Важно је, наравно, ојачати и комплетан сектор ветерине у Министарству пољопривреде, који је нажалост скрајнут. А знате како се каже – лекари лече човека, а ветеринари човечанство.

Родовнике би требало да издаје Управа за ветерину, а не Кинолошки савез

Владимир Терзин каже да су ветеринарски инспектори ти који контролишу услове под којим могу да се отварају одгајивачнице. Оне су законски под ингеренцијом Управе за ветерину, али се у пракси дешава нешто друго. У управи је регистрован мали број одгајивачница, па највећи број родовника издаје Кинолошки савез Србије.

– Управа за ветерину не може да контролише Кинолошки савез Србије јер је оно удружење грађана. И ту је проблем. Родовнике би требало да издаје Управа за ветерину. Мађарска је недавно укинула кинолошки савез и родовнике сада издаје њихово Министарство пољопривреде. Сматрам да би то било једно од решења за ову проблематику – каже Терзин.