Радосна туга „Цигана”

Нема више слободе, Радо. Ни за тебе ни за мене, казује Лојко Зобар у делу „Цигани лете у небо”. Има ли је ако има љубави? Трагање за слободом је трагање за сопством, схватање да је љубав једина, целовита и смислена. Сви глумци су веровали у ову представу, иако су у почетку постојале различите критике и ставови. Ипак, та размена емоција између нас и публике је ову представу обликовала, надоградила и сачувала. Због тога они воле „Цигане” јер са Радом и Зобаром узлећу до те слободе и на крају плачу. То је нека радосна туга, каже глумица Милена Васић, која је годинама уназад тумачила лепу Циганку Раду у мјузиклу „Цигани лете у небо”.

Уз незаборавну љубавну причу Циганке и крадљивца коња, мјузикл „Цигани лете у небо” прославиће сутра од 19.30 сати своје 350. извођење на сцени Позоришта на Теразијама.

Премијера представе„Цигани лете у небо”, у режији Владимира Лазића, била је 17. априла 2004. године. Током протеклих скоро 20 година пленила је магијом песме, игре и глуме. Иако на почетку свог сценског живота овај комад није био охрабрен од стране позоришне критике, он је растао и трансформисао се у специфичну енергију ансамбла који са све већим жаром изводи најлепше руске песме Јевгенија Доге, одсликавајући једну од најпознатијих љубавних прича, али једнако бавећи се питањем границе слободе, поноса и друштвених норми. Алексеј Максимович Пјешков, син сиромашног радника, сироче које је рано остало без оца, лађар, кувар, певач, скитница и самоук: имао је 24 године када је доспео у тамницу, 1892. године. Узевши псеудоним Максим Горки, у тамници пише своју прву приповетку: „Макар Чудра”. Иако прва, ова приповетка која је „зрело штиво” послужиће много деценија касније, као основ за филм и мјузикл „Цигани лете у небо”. Макар Чудра, прича на обали мора под ветром и таласима о свом циганском сабрату Лојку Зобару и његовој љубави према лепој Циганки Ради…

Током готово две деценије извођења мјузикла „Цигани лете у небо”, мењали су се учесници у представи, а највећу промену представа је доживела почетком 2020. године. Иван Босиљчић и Милена Васић су после 16 година предали улоге млађим колегама. Никола Шурбановић преузео је улогу крадљивца коња Лојка Зобара, а након велике аудиције, улога Раде додељена је Миони Марковић и Оливери Драгичевић, у равноправној алтернацији.

На питање шта је заправо тајна дуговечности мјузикла „Цигани лете у небо” Иван Босиљчић одговара:

– Тема слободе коју је Максим Горки отворио у својој приповеци. Она је у речима, музици, у односима и сваком покрету који изводимо увек изнова. Ова тема је у нашем времену актуелнија него икад. Колико смо далеко од слободе? Има ли је уопште? Наши јунаци доживљавају трагичан крај у одбрани те слободе онако како је лично схватају. Сматрам да је њихов избор могао бити и другачији – уместо разарајуће страсти, у себи су могли пробати да пробуде љубав која све трпи, која је благотворна. Да изаберу живот.

Која је тајна представе „Цигани лете у небо”, пита се лепа Миона Марковић. То није само текст великог писца Максима Горког. Није ни само чаробна музика коју сви певамо када нам је тешко или лепо. На крају, то је најдубља људска прича о томе за шта је вредније живети и умрети: за љубав или за слободу. Рада и Лојко Зобар неће да живе без слободе, а не могу да живе без љубави.

– Ово је прича о човеку и његовим жељама, страховима, храбрости, љубави – каже Никола Шурбановић, док Оливера Драгичевић наглашава да је највећи адут ове представе душа од које су саткани и ликови који обитавају у њој.

У представи играју и Душица Новаковић, Кристина Савић, Драган Вујић, Милан Тубић, Никола Булатовић, Милан Антонић, Душко Радовић, Предраг Милетић, Милан Босиљчић, Мирољуб Турајлија, Бранко Ђурић, Татјана Димитријевић, Јелена Арсић, Снежана Јеремић Нешковић… У представи учествује Балет, Хор и Оркестар Позоришта на Теразијама.