Невиност без заштите или размажена жртва

Како то да су Бошњацима Срби опростили, не и заборавили, и јаничаре, и шуцкоре, и усташе, и стотине хиљада жртава у НДХ (Јасеновац, Пребиловци, Јадовно...), а Бошњаци не могу Србима неколико хиљада својих жртава у Сребреници током грађанског рата?

Да ли су Бошњаци заиста „невиност без заштите”, жртва 12 геноцида како воле да се представљају? Или су пре повлашћени, навикли да, како комшије Срби и Хрвати, тако и суседне државе Србија и Хрватска, настоје да их придобију ближе себи него онима другима? Али такав благонаклон однос према њима имали су и сви окупатори, као што су према њима били болећиви и српски ослободиоци. Како се то историјски одвијало почев од њихове конверзије на ислам?

Неко ће рећи нећемо ваљда од турског вакта?! Јесте било одавно, али није трајало четири године, као касније окупације и грађански рат, него столећима. Да постоји статистика о броју српскоправославних жртава у тих десетак генерација, био би то, не само по дефиницији Хашког трибунала, геноцид над геноцидима, и то не у једној општини него широм босанског вилајета. И није то био само данак у крви, набијање на колац, Ћеле кула него систематско израбљивање, малтретирање, понижавање, о чему пише хрватски историчар Срећко Ђаја. А колективно сећање је сачувано у народној поезији Филипа Вишњића, у Његошевом делу, на фрескама у црквама.

Аустроугарска анексија је њихов жал за „пустим турским” блажила одлагањем аграрне реформе и задржавањем беговата, те као супститут за пропали калифат у Стамболу, увођењем функције реис-ул-улеме у Сарајеву. Након кратке сарадње са Србима у побуни против новог окупатора, бројни муслимани су отишли у шуцкоре, колаборанте Беча, који су у припреми рата против Србије „етнички чистили” (Лампе) и „истребљивали” (Редлих) српско становништво. Након Принциповог атентата муслимани су проваљивали и пљачкали радње српских трговаца широм БиХ.

У полету стварања заједничке државе Југославије српска војска није казнила те масовне злочине. Југословенска муслиманска организација (ЈМО) била је незаобилазни језичак на ваги у надметању српских, хрватских, словеначких странака, а њен челник Спахо дежурни министар, или потпредседник готово у свим владама Краљевине Карађорђевића од 1918. до 1941.

О партиципацији муслимана у власти НДХ, која је у свежијем колективном сећању, сувишно је и говорити. Било их је у врху Павелићеве владе у Загребу, као и његових повереника у Босни. Нису изостали ни у Јасеновцу, ни у Пребиловцима, а у Францетићевој „црној легији”, која је клала Србе дуж Дрине, „хрватско цвијеће” чинило је чак већину. А тек СС Ханџар дивизија, учешће у тротрећинском пројекту за истребљење Срба. Иако су у врху КПЈ и партизанског ослободилачког покрета у БиХ били студенти београдског универзитета Хасан Бркић, Авдо Хумо, Осман Карабеговић, Хајро Капетановић, муслимани су се масовније придружили тек после пада Мусолинијеве Италије, када је исход светског рата био известан. Неке су привукле посебним муслиманским јединицима, неке су на ослобођеним територијама и присилно мобилисали, али су их ослободиоци и предводећи комунисти, међу којима су убедљиво доминирали Срби, прихватили као равноправне саборце. Зарад политике братства и јединства прављене су лажне симетрије, непријатне истине гуране под тепих. На школским часовима књижевности прескакане су странице „Горског вијенца” о „истрази потурица” и „потурици горем од Турчина”. На часовима историје четници су, једнако као усташе, представљани изродима српског и хрватског народа. А муслимани? Како нису били нација биће да нису имали ни националне изроде и амнестирани су од свег зла које су починили Србима.

Штавише, 60-их ЦК СК БиХ их је признао као нацију, а пошто се испоставило да су релативно најбројнији, на саветовању актива републичког руководства у Мостару 1966. отворен је проблем њихове потпредстављености, односно српске натпредстављености на руководећим функцијама не само у политици. Кардељевим и Бакарићевим „федерирањем федерације” постали су, заједно са Хрватима, носиоци републичког етатизма и сепаратизма. Тако су Муслимани који су у Југославији, упркос свему што је историјски претходило, без борбе стекли и нацију и равноправност, постали њени рушитељи.

Егземпларна екскомуникација Хуме, Карабеговића, Капетановића и тихог пензионисања неких нижих српских и чак хрватских „југословенских унитариста” у државној безбедности, ЈНА и дипломатији, били су преломна тачка. Али чак и када је, са афером „Агрокомерц”, одсвирао крај и тој гарнитури коју су предводили Хрват Бранко Микулић и Муслиман Хамдија Поздерац, каснији транзициони лидери на левици Нијаз Дураковић и на десници Алија Изетбеговић, закратко су тражили еквидистанцу између Загреба и Београда, да би на крају Муслимани завршили у старом антисрпском јату из два светска рата.

Пошто се Запад колективно окомио на Србију, Српску и Србе, очас су заборавили да су им Срби били опростили и данак у крви, и шуцкоре и усташе и још их наградили нацијом и равноправношћу. Једино што су запамтили Сребреницу и неколико хашких појединачних пресуда за општински геноцид, која нема правни преседан и заснована је на „развоју дефиниције ад хок”. И још додали 12 геноцида, које су им углавном скривили, а ко би други доли, опет Срби.

Муслиманима је, поред нације и равноправности у БиХ, недостајала само још национална држава. Ако не филџан исламистан са концентрацијом мухамеданаца као терен за реализацију Исламске декларације, још боље цела јединствена БиХ као грађанска демократија у којој легално доминирају најбројнији. Нису добили ни једно ни друго. У мају 1992. Шеста флота јесте упловила у Јадран, али се није, како је Алија замишљао, укотвила у тесном Неумском заливу на босанском мору да би „до 15 августа исте године искрцала и извршила Цимерманово обећање”. Све је исто до дан-данас, сем нових обећања и нових наивних радовања, попут кандидатског статуса за ЕУ, стављања Додика на црну листу, изјава лажног в. п. Шмита.

И док се данас читав исламски свет окреће према Бриксу, „њих опет нејма”. Као што су приликом распадања османске турске остали заборављени на западној граници царства, тако су и сада занемарени на источној маргини западне империје у опадању. А да би демонстрацијом лојалности себи дали значај, почели су и буквално да лажу по међународним форумима, а на то наседа и њихова јавност. Тврде да је БиХ увела санкције Русији, да је БиХ потписала приступ НАТО-у, подржала сецесију КиМ, а пошто их Срби у заједничким институцијама демантују, онда из Брисела и Вашингтона морају да их ухвате у лажи. Ако пак прећуте, Додик заузврат најави прекид партнерства са НАТО-ом, контакте са дипломатама САД, преиспитивање пута у ЕУ.

Вучић је показао много стрпљења и упорности понављајући да Србија признаје БиХ, прећуткујући каменовање у Поточарима, поклањајући вакцине и брашно, шаљући финансијску помоћ српским општинама у ФБиХ и и милионе у Сребреницу, иницирајући ауто-пут за Сарајево, позивима у „Отворени Балкан”. Све су или незахвално примили или глатко одбили, чак и када је посредовао султан Тајип, породични пријатељ Изетбеговића. Додик има ближе и дуже искуство и нуди им „мирни разлаз”, те ослушкује када ће колективни Запада дићи руке од немогуће државе.

Зашто своје жртве множе са стотину и хоће да се прикажу као велика српска невина жртва? Није ли то компензација  за зло које су нанели Србима током османске, аустроугарске, немачке и америчке окупације? Потиснути колективни комплекс кривице због конверзије у ислам? Трансгенерацијско памћење да су Срби у два устанка обележили крај Османске империје на Балкану? Доказивање да им нација није призната на седници компартијског форума на којем су већина били Срби, него верификована оснивачком жртвом у Сребреници? Западни узданици суфлирају им на линији ватиканско-германске политике којој су се придружиле и САД тајним уговором Војтила–Реган? Размаженост, јер жртву сви жале, теше, тетоше, помажу, обећавају?

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa